Otpad iz Australije stiže u Nemačku

Postrojenje za sagorevanje otpada koncerna Bajer nalazi se u Leverkuzenu. Diplomirani inzinjer, Joahim Bajer, nadlezan je za sagorevanje otpada i poznaje tehnicke i hemijske procese u prste. Uveren je da sagorevanje opasnih supstanci ne predstavlja opasnost po zivotnu sredinu i ljude. Jedini uslov: smece se mora razloziti na temperaturi vecoj od 1000 stepeni:

„Ako uporedimo postrojenje za sagorevanje sa automobilskim saobracajem, videcemo da ono po satu emituje isto toliko ugljenoksida kao i pet automobila sa brzinom od 100 kilometara na cas.“

Klaudija Bajtinger ne veruje u ovakva poredjenja. Ova nastavnica biologije i hemije upozorava na opasnost sagorevanje opasnog otpada. Ustanovljene granicne vrednosti emisije stetnih materija smatra nedovoljnim:

„....cetiri stotine tona. Sta imamo ovde? Organski otpad, koji sadrzi opasne materije“. „Upravo otrovni dioksini i furani se nesmetano oslobadaju iz postrojenja za sagorevanje, uprkos najboljim filterima.“

Problem je sto se opasni dioksini sporo razlazu u prirodi. TAloze se u zemlji i vodi i nalaze se u svim zivim bicima.:

„Dioksini mogu da izazovu leukemiju, bolesti jetre ili osipe na kozi, zavisno od kolicine, ali i geneticke strukture ljudi.“

Joahim Bajer je u firmi Bajer, u odeljenju za sagorevanje otpada. Proces sagorevanja svakog kontejnera sa smecem se prati budnim okom.

„Sve funkcionise automatski. Moraju biti ispunjeni uslovi za ubacivanje kontejnera kroz otvor.“

Tehnicki na najvisem nivou. Nemacka postrojenja ove vrste spadaju u najbolja na svetu. ZA cilj imaju da razbiju sve organske spojeve. NA kraju ostaju samo otpaci.

„Ono sto ovde vidimo jeste suma supstanci koje ne gore. One su cvrste, u tragovima rastvorljive u vodi, i definitivno nisu otrovne.“

Otpaci se odlazu na sopstvenu deponiju koncerna BAjer. Klaudija Bajtinger je organizovala susret sa istomisljenicima na istoj deponiji ispred postrojenja za sagorevanje u Hertenu, rurskoj oblasti. Oni su ljuti jer sve vise drzava ovde istovaruje svoje djubre:

„Naravno da ne. O tome se radi“...“Ovo je turizam smeca“.. To smo znali jos pre 30 godina. Ali niko nije verovao.“

Oni ne zele da se pomire sa cinjenicom da ce otpad sada doci cak iz Australije:

„Strahujem da ako dodje otpad iz Australije u Nemacku, da ce uslediti dalji slucajevi. Govorice se: ovde zive najgluplji ljudi, ovde se pruza najmanji otpor, ovde se postrojenja slobodno mogu razvijati.“

„Mi imamo visoku stopu obolelih od raka upravo u ovoj obalsti. Ja sam bolujem od leukemije.“

Klaudija Bajtinger i njeni istomisljenici sakupili su 11 hiljada potpisa protiv takozvanog turizma otrovnog otpada. Oni zahtevaju da svaka drzava sama unistava svoje djubre, tako sto ce graditi sopstvena postrojenja za sagorevanje. A koncern Bajer bi mogao da im prenese know-how:

„Ako bi Australijanci dosli kod nas i upitali nas da li bi hteli da za njih izgradimo postrojenje za sagorevanje , sigurno bismo odgovorili potvrdno.“

Ali sve dok je frimama sirom sveta jednostavnije i jeftinije da transportuju otpad u Nemacku, ovde ce se nastaviti sa sagorevanjem otrovnih supstanci. Preduzeca za uklanjanje smeca zaradjuju milijarde, dok mnogi stanovnici u tome vide opasnosti po zdravlje i zivotnu sredinu.