Ovo nije parodija!

U Srbiji ga znaju po „Manituovoj cipeli“, parodiji na filmove snimane prema knjigama Karla Maja. Ovaj film je samo u nemačkim bioskopima videlo 12 miliona ljudi, a tek nešto manje gledalo je „(T)Raumschiff Surprise“ koji se poigrava sa legendarnom serijom „Zvezdane staze“. Nedavno je u bioskope stigao njegov novi film „Buddy“, u kojem je Buli Herbig zapravo skoro sve – scenarista, režiser, producent i glumac. To je priča o smotanom, nesposobnom anđelu čuvaru i njegovom štićeniku – banalnom plejboju. Herbig je ovde isprobao nešto novo, smesu komedije, akcije i romantike.

DW: Koliko se ovaj film razlikuje od prethodnih koje ste snimali?

Mihael Buli Herbig: Mislim da se definitivno prepoznaje da „Buddy“ nije parodija kao moji najpoznatiji filmovi. Ovo je, ako hoćete, moj prvi film oslobođen parodije. Komedija, ali sa osetno više emocija od svega što sam do sada radio.

Nešto vas je kopkalo da isprobate nove forme?

Kada te dve decenije posmatraju prevashodno kao komičara, moraš nekako da se odomaćiš u toj ulozi. Ali ni ja po čitave dane ne gledam samo komedije. Od svoje desete ili jedanaeste godine želim da pravim filmove. Sa oduševljenjem idem u bioskop i uvek sam mislio da su recimo Hičkokovi filmovi neverovatno uzbudljivi. Onda je došla Spilbergova „Ajkula“, to su klasični blokbasteri, mejnstrim bioskop. U Nemačkoj nemaš priliku da radiš takve filmove. I tu se parodija pokazala kao zgodan alat. Ljudima je bila zabavna. Ali sada sam imao osećaj da sam uradio dovoljno parodija.

Sami glumite anđela čuvara u novom filmu. Kako Vam je ovaj lik pao napamet?

Isprva nisam mislio da sam glumim. Onda mi je palo na pamet da ovaj anđeo može da koristi muziku kao oružje, inače je bespomoćan. On ne može da dodirne svog štićenika, ne sme da utiče na njega, ali može da mu ide na nerve. To mi je delovalo dosadno, ali sam se onda setio – anđeo može da peva. Znate ono, kada vam deca u automobilu traže da im hiljadu puta pustite istu pesmu, kada procedite kroz zube „Možemo li sada nešto drugo da slušamo?“ To je skoro teror. To sam hteo sa anđelom i to sam hteo da uradim lično umesto da poverim nekom drugom glumcu.

Verujete li u anđele čuvare?

Ah, najzad pravo pitanje! Bilo bi lepo da ima anđela. Verujem u tumbanje stomaka, u intuiciju koja ima zaštitnu funkciju. Kada vam se stomak okreće pred neku važnu odluku, onda najbolje pustiti da prenoći, pa sutra odlučiti. Nikada se nisam pokajao zbog svojih odluka pred koje me je „savetovao“ stomak.

Možete li da opišete kako je nastao „Buddy“?

Prvo je bilo teško naći pravi grad. Uvek sam tražio pravu metropolu (City). Pomislite odmah na Njujork, Los Anđeles ili Toronto gde se već snima mnogo filmova. Ali naravno da nemački film treba da se dešava u nemačkom gradu. Onda u glavi listam gradove i pokušavam da zamislim panorame. Minhen – to je moj grad, obožavam ga, ali ta brda u pozadini mi nisu odgovarala. Najuži izbor bili su Frankfurt i Hamburg. Tokom pisanja scenarija više puta sam putovao u Hamburg i bio sam inspirisan lepotom grada i njegovim mogućnostima. Jedan Hamburžanin mi je rekao: „Evo, sad mora neko iz Minhena da nam pokaže koliko je naš grad zapravo lep.“

Koliko Vam je pomoglo iskustvo iz SAD?

Ranije su mi posetioci bioskopa govorili da moji filmovi ne izgledaju „nemački“. To je bilo malo opako, kao da nemački filmovi ne mogu da budu dobri. Mislim da je to zato što Amerikanci bolje koriste veličinu bioskopskog platna. Kod nemačkih filmova sve izgleda kao da su pravljeni za televiziju – sve je malo, u kadru su samo glave koje pričaju svoj tekst. Možda zbog velikih slika gledaoci misle da moji filmovi izgledaju previše „američki“. Prvi film koji sam gledao u bioskopu bili su „Ratovi zvezda“, tada sam imao devet godina. Prvo što vidim je svemirski brod koji leti iznad mene i pomislim „Vau, e to je slika“. To me je opčinilo, od tada su mi velike slike poput opsesije.

Do sada ste bili prilično uspešni… da li taj uspeh biti vetar u leđa i za novi film?

Ne verujem u to, mislim da toga nikada neće biti. Svaki film je novi početak. Uvek je isto, pišeš, snimaš, daješ intervjue i nadaš se da će se ljudima film svideti. Prvog dana prikazivanja čekaš uz telefon, nadaš se da će te neko pohvaliti. To je uvek uzbudljivo i uvek novo. Imam samo jednu pravu prednost čini mi se – u međuvremenu čitav proces doživljavam opuštenije.

Intervju: Hans Kristof fon Bok / nr
Odg. urednik: Jakov Leon