Panika oko evra

Ako bi se poverovalo u izjave vodećih političara EU u ovom trenutku na kocki je sudbina zajedničke valute, ako ne i celokupnog projekta ujedinjene Evrope. Ako je to zaista tako onda bi se očekivao i najveći stepen jedinstva. Ali, vlade i dalje vuku svaka na svoju stranu, pri čemu su pre svega Nemci sami sebe doveli u tešku situaciju.

Još pre nego što se sastala radna grupa ministara finansija EU Berlin je na svoju ruku odlučio da zabrani takozvane prazne kupovine na berzi.Reč je o berzanskim opkladama na pad kurseva akcija i državnih obveznica.

Zli špekulanti

Međutim, da bi takav potez bio efikasan neophodan je globalni sporazum ili, u najmanju ruku, sporazum na nivou EU. Ovako se stiče utisak da se kancelarka Angela Merkel rukovodila pre svega unutrašnjim političkim interesima. Bio joj je potreban dokaz odlučnosti nakon optužbi za oklevanje. Dakle, u pitanju je čista politika simbola.

Uopšte je u Evropi postalo moderno da se za krizu optužuju prvenstveno zli špekulanti. Oni svakako nose deo odgovornosti i izazivaju velika kolebanja na tržištima. Ali isto tako je tačno da protiv solidne privrede ne mogu ništa.

Političarima je udobno da pripisuju krivicu nekim anonimnim snagama, jer tako skreću pažnju sa sopstvenih grešaka u budžetskoj politici.

Naime, činjenica je da su gotovo sve zemlje evrozone dugo živele preko mogućnosti. Vlade, bilo desne ili leve, zazirale su od toga da biračima saopšte neprijatnu istinu. Berlinska koalicija je do nedavno čak pričala o smanivanju poreza. U Nemačkoj je, istina, budžetski deficit srazmerno mali, ali je zato utoliko veći ukupan državni dug. Dakle, nema nikakvog razloga za nadmenost.

Konsolidacija u prvom planu

Zato je dobro što sada ministri finansija ponovo u prvi plan stavljaju konsolidaciju (budžeta). I tu nemačka vlada otežava ionako težak konsenzus, jer sada pominje promene (lisabonskog) ugovora, odnosno kažnjavanje grešnika. Svakako da više nema mesta za pogrešnu velikodušnost i to države lake ruke duguju poreskim platišama u disciplinovanim zemljama. Neophodno je znatno poboljšati i kontrolu i usklađivanje finansijske i ekonomske politike. Ali ako se ima u vidu koliko su trajali pregovori oko lisabonskog ugovora onda bi najbolje bilo držati prste što dalje od njega i zaboraviti na temu „promene“. Ko otvori to bure može da očekuje samo sporove.

Najzad, postavlja se pitanje šta se želi postići scenarijima o smaku sveta. Ako je sve to tačno zašto vlade nisu ranije reagovale? A ako nije tačno moglo bi postati proročanstvo koje se ostvaruje samo od sebe.

Autori: Kristijan Haselbah / Nenad Briski

Odg. urednik: Ivan Đerković