„Pasoš - poslednji deo integracije“

Dojče vele: Gospodine Landsberg, nakon dugogodišnjih diskusija, savezna vlada je postigla dogovor o dvojnom državljanstvu. Prema novom zakonu, deca rođena u Nemačkoj, čiji su roditelji stranci, do svoje 21 godine moraju da dostave dokaz da su u Nemačkoj rođeni kako bi i nadalje mogli da imaju dvojno državljanstvo. Ta odredba se ne odnosi na građane EU, koji na to imaju pravo, već prvenstveno na nemačke-Turke. Da li će ta odredba uticati na integraciju ili ona samo prikriva birokratske mane?

Gerd Landsberg: Verujem da će to u izvesnoj meri uticati na migraciju. Međutim, ne verujem da je to centralni problem integracije. Pasoš bi trebalo da bude poslednji deo integracije, a ne početak. U ovom slučaju se radi o ljudima, kojiu su rođeni ovde u Nemačkoj, koji su ovde pohađali školu, i koji dobrim delom nemačim jezikom vladaju bolje nego turskim. Smatram da je u redu da se njima odobri pravo da imaju dva pasoša. Ipak, u političkoj diskusiji je potrebno više iskrenosti. Sve države na neki način pokušavaju da izbegnu ta dvojna državljanstva, jer ona nemaju samo prednosti, već i mane. Jednostavan primer: u Turskoj je služenje vojnog roka obavezno, u Nemačkoj nije. Šta je sa mladima koji imaju dva pasoša? Smatram da bi dobro bilo da se to pitanje razmotrilo, ali ono nije kamen temeljac integracije.

Povodom novog nacrta zakona ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezjer ocenio je da je posedovanje nemačkog državljanstva važno za naš suživot. Ali najnovija istraživanja pokazuju da ljudi sa stranim imenima neretko imaju poteškoće kade se prijavljuju za posao, čak i kada su nemački državljani. Šta čine gradovi i opštine kao poslodavci u sprečavanju diskriminacije?

Diskriminacije ima i mi pokušavamo tome da joj se suprotstavimo uvođenjem anonimnih prijava. Diskriminaciju nije moguće u potpunosti izbeći, ali taj problem je prepoznat i njemu će se pristupiti. Sa druge strane, pokušavamo da povećamo broj zaposlenih sa migrantskim poreklom u javnim službama. Ukoliko danas u velikim gradovima želite da podnesete zahtev za izdavanje vozačke dozvole, sve češće ćete naići na zaposlenike koji tečno govore turski ili engleski. Isto pokušavamo da uradimo i u policijskim službama. To nije uvek jednostavno. To je zato što te funkcije zahtevaju viši stepen obrazovanja, a za to često ne postoji veliki interes, ali mi radimo na tome.

Da li se razmišljalo o kvotama za migrante?

Ja nisam prijatelj kvota. One ne rešavaju problem. Šta imamo od kvota, ako se premalo migranata prijavljuje. Nije reč samo o pitanju: da li on naprimer za rad u policiji ima adekvatne fizičke predispozicije? To se ne rešava sa kvotama. Problem je uočen i preduzimamo mnogo toga. Čak smo registrovali i porast, iako se mora biti iskren i reći: u vremenu kada je Nemačkoj ekonomski loše išlo, posao u javnim službama je bio atraktivniji. Svako je tamo želeo, i mnogi stranci. U međuvremenu je situacija nešto drugačija. Privreda se oporavila. To znači da mi konkurišemo privredi i nismo više privilegovani poslodavci kod kojih svi pod svaku cenu žele.

Nemačkoj su potrebni doseljenici kako bi se rešio problem sa nedostatkom radne snage. Sa druge strane moramo da reagujemo na demografske promene i društvo koje stari. Šta gradovi i opštine mogu da učine da se kultura gostoprimstva poboljša ?

Ključ integracije je u gradovima. To znači da ljude koji kod nas dolaze i koje ovde želimo da zadržimo, moramo srdačno da dočekamo. Oni moraju da dobiju šansu da se angažuju kao građani. Oni moraju da dobiju šansu da u udruženjima pronađu svoje mesto, kao i da nađu odgovarajuću stambeni prostor. To je često teško i za same Nemce. Znači da nam je u gradovima potreban koncept na koji način ćemo da se ophodimo sa integracijom. Kako mogu da rešavam probleme koji se pojave i sa kim mogu da se posavetujem? Rešenje počinje sa višejezičnošću u javnim službama i sa kontaktima koji poznaju matičnu zemlju. Svakako da možemo još mnogo toga da učinimo. Regionalno postoje velike razlike. U gradovima kao što je Frankfurt na Majni, udeo stranaca je velik, posebno u oblasti finansija i bankarstva. Ali tamo nema problema sa integracijom, jer je reč o visokoobrazovanim osobama. Nije svugde tako. To se provlači u opštinama od dečijih vrtića preko škole sve do stručnog obrazovanja i jasno kažem: opštine same ne mogu da reše problem. Čitavog društva ima obavezu. Kao što ste spomenuli, mi smo na te ljude upućeni. Mi smo već dugo useljenička zemlja. Treba iskreno reći: mi konkurišemo sa drugim industrijskim zemljama. Mladi, dobro obrazovani ljudi u međuvremenu su traženi u svim dobro razvijenim industrijskim zemljama i Nemačka nije uvek prva na njihovoj listi.

Mnoge institucije, pa i savetodavno veće nemačkih Fondacija za migraciju i integraciju uvek iznova zahtevaju da Nemačka mora da primi više izbeglica. Da li je to uopšte izvodljivo za gradove i opštine koji moraju da se brinu za smeštaj izbeglica?

Zemlja koja procentualno prima najviše azilanata je Nemačka. Nemamo razloga da se krijemo. Mogu da spomenem i neke brojke: prošle godine imali smo 100.000 zahteva za dobijanje azila. Taj broj će ove godine biti još veći. Uz to još dolaze takozvane „kontingent izbeglice“, gde savezna vlada iz humanitarnih razloga kaže: dozvolićemo da ih iz Sirije dođe još 5.000 ili 10.000. Dobro shvatam te političke poruke. Ali ne možemo da rešimo probleme čitavog sveta tako što ćemo otvoriti sva vrata, već moramo da pomognemo na licu mesta i kao država moramo da se pobrinemo da ljudi koji su došli kod nas budu adekvatno smešteni, zdravstveno zbrinuti i da im se omogući obrazovanje. Otvoreno kažem: to je finansijski problem. Savez i savezne zemlje često su jako velikodušni u političkim govorima, ali ostavljaju opštine da se same brinu za zdravstvenu negu izbeglica, koje su često teško istraumatizovane. Računi završavaju u opštinama. A svi znaju da nam je i inače teško da ispunimo naše zakonske obaveze i da stalno moramo da se zadužujemo. Dakle, to se mora posmatrati u kontekstu. Mi moramo da pomognemo izbeglicama, ali to moramo da uradimo dobro i da sve to razumno finansiramo.

Hiljade ljudi, koji su u Nemačkoj podneli zahtev za dobijanje azila su dobro obrazovani. Prinuđeni su godinama da se bore da dobiju dozvolu da ostanu u zemlji, a za to vreme ih optužuju da ništa ne rade. Doduše, posle tri meseca imaju pravo da rade, ali najčešće ne vladaju nemačkim jezikom. Praksa je pokazala da bez znanja jezika nemaju šanse da nađu posao. Zar ne bi trebalo ponuditi više kurseva nemačkog jezika za azilante?

Verujem da je potrebno da se ustanovi ko nam dolazi? Ako nam nedostaju medicinske sestre ili doktori, možda među izbeglicama ima takvih. U tom slučaju nema smisla te ljudi ostavljati tri meseca bez posla. Znači da bi trebalo uvesti odgovorajuće klauzule. I za same te ljude je bolje da nešto rade, nego da sede i čekaju. Sa druge strane sam protiv toga da se kaže: svako ko dođe u Nemačku, odmah može da počne da radi. To bi moglo da ima negativne posledice koje naravno želimo da izbegnemo.