Pesimistični papa

„Pesimistični papa“ – naslov je komentara Zidojče cajtunga nakon posete Benedikta XVI Nemačkoj. „Ne zaboravite boga – to za papu između ostalog znači: katoličko učenje ne sme da se menja ni u ime istine, niti u ime mogućeg približavanja crkvi, pa ni u ime reformi koje želi veliki broj katolika. Što je hodočašće duže trajalo, sve se jasnije ukazivalo ovo lice pape koji se boji gubitaka. Gubljenje čvrste vere vodi u egoizam i relativizam, a relativizam vodi u ponor […] Ako jedno društvo zaboravi boga, koncentracioni logori više nisu daleko, rekao je Centralnom savetu Jevreja. Ako čovek izgubi veru, moći će da ostvari samo još sebe samog, rekao je hodočasnicima u Ecelsbahu. Relativizam je prodro u sva područja života, požalio se katoličkim laicima, i dodao da upravo rutinirani poslenici crkve premalo čine protiv tih pojava. Pesimistična je slika sveta koju je papa ostavio svojim vernicima. Onaj ko deli tu sliku sa njim ne može da veruje da postoji i sekularno utemeljenje ljudskog dostojanstva, da protestanti ne razvodnjavaju veru, da katolici nisu zaboravili božje pitanje ako žele reforme svoje crkve.“

Papa Benedikt vidi modernu u mračnim bojama

Isti list je doneo i opširan članak „Frajburški monolozi“ o poseti pape Baden-Virtembergu, u kome u podnaslovu piše da je „papa Benedikt XVI razočarao sve katolike koji su se nadali otvorenim razgovorima“. Opaske sličnim onima o pesimističnom papi iznosi i Frankfurter algemajne cajtung koji je svoj poduži komentar presekao krupno ispisanom konstatacijom: „Papa Benedikt vidi modernu u mračnim bojama“. „Moderna je za njega mesto strukturalne okrutnosti, na kome božja reč odzvanja - ali se na nju niko ne odaziva. Humanitarne tekovine sadašnjice tu nemaju značaja. Slično kao i u govoru održanom u Regensburgu, i govor pape u Bundestagu bi mogao da se tumači tako da je protestantizam taj koji je doveo do liberalnih zabluda. To može da se smatra pogrešnim… Ali, to objašnjava i zašto papa u odnosu sa evangelističkom crkvom ne traži saglasnost, već razgraničenja.“

„Papa vodi prividni dijalog“, smatra komentator lista Frankfurter rundšau: „Crkva je umnogome firma za komunikaciju. Zato nije nikakvo čudo što je papa ovih dana mnogo govorio o dijalogu i susretanju. Ali, na kraju je ispalo da je ključna reč: nesporazum. Gost i domaćini su o ovoj poseti imali tako različite predstave da su dosledno govorili mimo jedni drugih. To ne znači da katolici nisu čuli i uzeli u obzir Benediktovo ohrabrenje da se vera produbi i odlučnije manifestuje. Kod njih se videlo oduševljenje kada su sa papom održali misu i slušali njegove reči o dobrom bogu koji ne želi ništa drugo do tvoju pravu sreću. […] I pored toga, Benedikt je sve jasnije stavljao do znanja da je njegovo razumevanje susretanja isto što i randevu na stanici brzog ICE-voza: dva voza stižu iz različitih pravaca, nakratko zastaju jedan pored drugog i zatim - voze dalje. Šef kompozicije Benedikt je, doduše, otvorio vrata da bi pustio unutra putnike iz drugog voza. Nikoga nije sprečavao ni da izađe iz njegovog voza. Ali, firma koja prevozi putnike, saobraćaj na drugom koloseku, sve to je za njega nevažno. Odstupanja od njegovog reda vožnje, promene pravaca, to ga uopšte ne zanima.“

Oštra granica u odnosu na protestante

„Strukturni problemi nisu rešeni“, piše dnevnik Di velt, „doduše, međusobno priznanje (stavova konzervativnih biskupa i onih koji žele da reformišu crkvu) nije rešilo još nijedan strukturni problem, od nedostatka sveštenika pa do položaja žena. Ali, o tome može da se razgovara produktivnije i tolerantnije kada se razvije osećaj međusobne povezanosti, umesto da se stalno vide dva neprijateljska tabora od kojih svaki pokušava da osvoji onaj drugi. Doduše, od povezanosti katoličke i evangelističke crkve bar zasad - nema ništa. Kao da Benediktovo odbijanje protestantske ekumenske inicijative erfurtskih luteranaca nije bilo dovoljno, papa je u subotu dodao još i da su katolicima teološki najbliži – pravoslavci. To je bila provokacija za predsednika Saveta nemačke evangelističke crkve Nikolausa Šnajdera. Ovaj je u Erfurtu evangelističku crkvu okarakterisao kao ’zapadnu’ i tako se založio da se, s obzirom na zajedničko latinsko-slobodarsko nasleđe priznaju razlike u odnosu na pravoslavce sa istoka koji su često veoma bliski državi. Ali, sada je Benedikt upravo pravoslavcima stavio u izgled onu zajedničku večeru, na koju, kada su u pitanju evangelisti – ne pomišlja ni u snu.

Ovo papino povlačenje oštre granice u odnosu na protestante neće biti problem za ekumenski suživot hrišćanskih građana u Nemačkoj. Oni su u pitanjima braka, svakodnevnog delanja i verskog života mnogo ranije prešli granice konfesija nego što su to mogli da učine biskupi. Sve i ako sada na zvaničnom crkvenom nivou između katolika i evangelista počne malo ledeno doba, to u verskom smislu može imati i prednosti. Tako će moći da prestane večito zakeranje evangelista oko katoličkog shvatanja pričešća, a katolici bi mogli da prestanu sa prozivanjem protestanata zbog njihovog razumevanja bioetike ili unutarcrkvene demokratije. Sada bi dve crkve u okviru međusobnog takmičenja mogle da razviju živu kulturu razgovora u kojoj narod može da prepozna različite i sasvim legitimne aspekte hrišćanske vere.“

Pripremio: Saša Bojić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković