Pet činjenica o izbeglicama

Prihvatanje izbeglica bi zapravo za Evropu sa njenim hrišćanskim duhom, trebalo da bude nešto što se podrazumeva. Hrišćani uostalom veruju u Sina Božijeg, koji je i sam bekstvom izbegao smrt od surovog vladara. Zato nije slučajno što su najpouzdaniji u zbrinjavanju novopridošlih izbeglica, ljudi iz crkvenih zajednica. Ipak, hrišćanska Evropi deluje kao da joj je veoma teško – još mnogo pre nego što su objavljene nove prognoze o velikom prilivu ljudi.

1. Nisu svi koji dolaze izbeglice

Izbeglica – to je međunarodno-pravno jasno definisan termin. Isto važi i za osnovno pravo da se u Nemačkoj zatraži azil. Osnovni kriterijum je progon, ne diskriminacija ili ekonomska muka. Motivi ljudi koji se odluče za put u Evropu ili Nemačku su većinom časni. Ali više od polovine onih koji dolaze ovde, ne ispunjavaju kriterijume za dobijanje azila. Oni taj put biraju, jer nemaju drugu šansu da budu primljeni.

Sada je Nemačka pred istim problemom kao neki lekar koji se nalazi na mestu gde se desila katastrofa: čak i da svima hoće da pomogne, ne može. Lakše povređeni se zanemaruju, iako imaju bolove. I pored toga lekar ne želi da prekrši Hipokratovu zakletvu. On ne deluje nehumano, već jednostavno razumno. Zato bi izbeglice iz ratnih područja i oni koje beže pred progonom trebalo da imaju prednost nad onima koji u svojoj domovini nemaju ekonomsku perspektivu.

2. Izbeglice će ovde ostati zauvek

U Novom zavetu se podrazumeva: nakon što je kralj Herod umro, Isus, Marija i Josif su se vratili u svoju domovinu. Ali ko još može da u dogledno vreme ozbiljno računa sa mirnom Sirijom, Irakom bez terorizma ili stabilnim Avganistanom? Slobodom u Eritreji i Somaliji, blagostanjem i prosperitetom u Gani, Senegalu, Albaniji ili na Kosovu? Sve to je veoma malo verovatno.

Dalekovida politika mora da pođe od toga da će današnje izbeglice trajno ostati kod nas i stoga mora da se pobrine za što hitniju i najbolju moguću integraciju novih građana. A ako je politika iskrena, ona čini i više od toga: s obzirom da je kriznih područja oko Evrope sve više, a ne manje, takva politika se priprema i na jednak broj izbeglica i u budućnosti. I na to priprema i građane.

3. Posao i obrazovanje podstiču integraciju

Ukoliko je smisao dosadašnje zabrane rada za potražioce azila u Nemačkoj bilo zastrašivanje, onda taj koncept nije uspeo. Uostalom, državi najviše pomaže kada njeni novi građani brzo ekonomski stanu na sopstvene noge. Oni to i žele – nadaju se da će uz sigurnost i slobodu imati i životni standard kakav je ovde uobičajen. Mnogi od njih žele novčano da pomognu svojim najbližima koji su ostali u zemlji.

Kakve su posledice toga? Izbeglice je potrebno naseliti tamo gde posla ima. Prazne kuće na istoku zemlje možda deluju praktične za prvi smeštaj, ali šta će ljudi tamo da rade? Zato je bolje državno finansiranje stambenih zgrada u ekonomski snažnim regionima. Tako bi trebalo da bude i na evropskom nivou: Nemačka apeluje na podelu tereta među državama članicama EU. Međutim, da li ona zaista želi da se mlade izbeglice šalju u zemlje u kojima je nezaposlenost mladih veća od 30 procenata? Time ne dolazi do integracije, već samo nastaju mržnja i novi socijalni problemi.

3. Država mora da poštuje sopstvene zakone

Ukoliko država ne žli da poštuj sopstvene zakone, onda su potrebni novi zakoni – npr. Zakon o doseljenicima. Ukoliko to ne može, reč je o državi koja je zakazala. U svakom slučaju ona gubi poštovanje svojih građana, koji onda više ne vide razlog da se pridržavaju državnih propisa. Za demokratiju koja je upućena na podršku svojih građana, to je igranje sa vatrom.

Procedura za dobijanje azila, u kojoj je odbijeno na hiljade ljudi, a koji su kasnije ipak mogli da ostanu u zemlji, jednako je nepotrebna. Kao i takozvana Dablinska pravila za jedinstvenu proceduru za dobijanje azila u EU, koja već četvrt veka ne funkcionišu. Dakle, pravila bi trebalo ili ukinuti ili ih sprovoditi, čak i ako je to neprijatno. Sve drugo je obmana građana.

Država međutim sme, može i mora da deluje i protiv svojih građana: protiv onih koji napadaju strance, pale izbegličke domove ili na internetu o strancima pišu grozne stvari. To su činjenice i one govore o raspirivanju mržnje.

5. Za Integraciju je potrebno čitavo društvo

To što zvuči kao da je iz knjige fraza mladog političara, ima realnu pozadinu: službe same nisu u stanju da reše sve zadatke koji su pred njima. Državi su hitno potrebni građani koji već sada u velikom broju pomažu donirajući odeću, igračke i nameštaj, prijavljuju se kao dobrovoljci za držanje kurseva jezika i nude se da pomognu u proceduri sa nadležnim službama. I oni koji izbeglice prihvataju kao nove komšije. Sve bi bilo još lakše kada bi se birokratske procedure brzo okončale, kada bi ljudi napustili domove i prihvatne kampove i uselili se u normalne stanove. Pomoglo bi i kada bi kancelarka jednostavno rekla: „Pred velikim smo izazovom – potrebna mi je Vaša pomoć!“

U društvenu realnost spada i to da se mnogi ljudi u Nemačkoj boje izbeglica koje dolaze, naročito na istoku zemlje. Siromašniji i niže kvalifikovani deo stanovništva strahuje da će im izbeglice preoteti stanove, posao, socijalnu pomoć… Verodostojnija politika i te strahove mora da uzme u obzir i da obezbedi sigurnost: Nemačka to može! Ko ako ne Nemačka?