Peto proširenje 2004. godine – izazov za EU

EU je tada pokazala neskriveno zadovoljstvo da pomogne države centralne i istočne Evrope (CIE) u nastojanjima da sprovodu reforme političkog i ekonomskog sistema i ostvare uspešnu integraciju u strukture EU. Sa druge strane, predstavnici vlada ovih država istakli su sopstvenu rešenost da u skladu sa definisanim dugoročnim spoljnopolitičkim ciljem, pristupanja Evropskoj uniji, sprovedu neophodne reforme kako bi obezbedili potpunu modernizaciju društva u skladu sa evropskim standardima.

Evropska unija se prvi put susreće sa ovakvim tipom proširenja. Ne samo što se radilo o velikom broju država, već je najveći izazov bio reformisati i iznova izgraditi sasvim drugačije političke i privredne sisteme u demokratske, ekonomski stabilne i dovoljno konkurentne za evropsko tržište.

Od početka je bilo očigledno da će proces evropskih integracija za države CIE biti zahtevan i dugotrajan. Kako ove države nisu imale razvijene političke, ekonomske i pravne strukture neophodne za pristupanje Evropskoj uniji, bilo je posebno važno definisati načine i sredstva kojima bi se u svim oblastima privrednog i političkog života omogućilo postupno usklađivanje sa modernim evropskim standardima. EU je iz tog razloga nastojala da formira jedinstven i sveobuhvatan politički okvir sa definisanim strategijama i instrumentima kako bi se put ka EU ovih država odvijao po jednoobraznoj „šemi“, ali i u skladu sa ostvarenim napretkom svake države ponaosob.

Razvoj jedinstvene političke strategije, kasnije nazvane „politika proširenja“ započet je uspostavljanjem jednog novog oblika odnosa između Evropske unije i država kojima je cilj bio pristupanje EU.

Od 1987. do 1996. trinaest država je podnelo zahtev za pristupanje Evropskoj uniji: Bugarska, Češka republika, Estonija, Kipar, Letonija, Litvanija, Mađarska, Malta, Poljska, Rumunija, Slovenija, Slovačka i Turska.

Novi oblik odnosa pridruživanja – Evropski sporazumi

Naime, na Evropskom savetu održanom u Strazburu decembra 1989. godine, dogovoreno je da se između država CIE i EU uspostavi novi oblik pridruživanja kojim bi se na odgovarajući način pomoglo državama da se integrišu u strukture EU, a Komisiji je ostavljeno da izradi predlog budućih odnosa. Evropski savet je na specijalnom sastanku u aprilu 1990. godine, na osnovu predloga Komisije, odlučio da se budući odnos pridruživanja između EU i država CIE zasniva na Sporazumima o pridruživanju koji su zbog svojih specifičnosti i razlika u odnosu na prethodne Sporazume dobili naziv Evropski sporazumi - European Agreements.

Evropski sporazumi predstavljali su osnovne pravne instrumente kojima se definisao odnos između EU i država centralne i istočne Evrope. Zaključenjem ovog Sporazuma uspostavlja se novi oblik odnosa pridruživanja sa EU uvršten u već postojeći oblik odnosa koji se uspostavlja Sporazumima o pridruživanju. U svojoj suštini to je klasičan trgovinski sporazum ali unapređen političkim dijalogom i ekonomskom saradnjom, čime se bitno ističe poseban odnos država CIE i EU koji se ostvaruje zaključenjem Evropskog sporazuma. Predviđeno je da se ovi sporazumi zaključuju sa svakom državom CIE ponaosob, s tim da njihova sadržina (iako je u osnovi tipska, jednoobrazna za sve države) bude prilagođena stepenu ostvarenog progresa dotične države i realnim potrebama koje iz toga proizilaze. Evropskim sporazumima su regulisani odnosi u oblasti trgovine, političkog dijaloga kao i druge oblasti saradnje. Međutim, ono po čemu se Evropski sporazumi bitno razlikuju od drugih Sporazuma o pridruživanju prvenstveno se odnosi na ponuđene perspektive o daljem kretanju država CIE ka evropskim integracijama kao i na stvaranje posebnog oblika saradnje sa EU u cilju ispunjavanja obaveza koje su njime predviđene.

Evropskim sporazumima je ponuđeno:

• Perspektiva članstva u EU;

• Postupno ispunjavanje obaveza predviđenih Sporazumom;

• Tehnička i finansijska pomoć u sprovođenju reformi, kako bi ove države uspešno ispunile sve obaveze iz Sporazuma.

Na osnovu novog oblika odnosa pridruživanja koji se uspostavlja zaključenjem Evropskih sporazuma EU je za države zapadnog Balkana u okviru Procesa stabilizacije i pridruživanja definisala sličan tip odnosa zasnovan na Sporazumima o stabilizaciji i pridruživanju.