Početak kraja atomskog naoružanja?
22. januar 2021.
„Ovo je prekretnica“, smatraju u Međunarodnoj kampanji za zabranu atomskog naoružanja (ICAN). Na internet-stranici te organizacije odavno stoji sat koji otkucava vreme do trenutka kada Ugovor počinje da se primenjuje u praksi. Ugovor o neširenju atomskog oružja (Treaty on the Non-Proliferation of Nuclear Weapons – NPT) usvojen je 2017. uz posredovanje Ujedinjenih nacija, i stupa na snagu u petak 22. januara. Zemljama koje su ratifikovale taj ugovor zabranjuje se proizvodnju atomskog oružja, njegovo skladištenje, prodaja i korišćenje.
Sada će, očekuju protivnici nuklearnog oružja, „moći da se izvrši veći pritisak na zemlje koje poseduju atomsko oružje, kako bi one konačno ispunile stara obećanja o nuklearnom razoružanju“, kaže za DW Leo Hofman-Akstelm, predstavnik ICAN u Briselu. Za svoj angažman u borbi protiv nuklearnog oružja ICAN je dobio Nobelovu nagradu za mir.
-pročitajte još: Tajna vežba u Nemačkoj: Mala proba nuklearnog rata
Zastoj u denuklearizaciji
Poslednjih godina proces denuklearizacije zapinje. U svetu, prema navodima naučnika, u ovom trenutku još uvek postoji oko 13.400 komada nuklearnog oružja. Oko 90 odsto tog oružja u vlasništvu je SAD i Rusije. Osim te dve zemlje, atomsko naoružanje poseduju i Kina, Francuska, Velika Britanija, Pakistan, Indija, Severna Koreja i Izrael. Nuklearne sile trenutno ulažu mnogo novca kako bi modernizovali svoje atomsko naoružanje – a time i ojačali svoje arsenale.
Modernizacija umesto razoružanja – taj trend mnoge zemlje koje ne poseduju atomsko oružje ne žele više da tolerišu. U okviru Ujedinjenih nacija one su vodili pregovore oko ugovora kojim bi se zabranilo širenje atomskog oružja. U julu 2017. godine 122 zemlje su u Njujorku taj ugovor i usvojile. Nakon što ga je u međuvremenu ratifikovala 51 država, NPT može da stupi na snagu.
Nuklearne sile odbacuju NPT
Ugovoru su do sada pristupile pre svega afričke zemlje, kao i zemlje Latinske Amerike i Azije. U Evropi je odziv bio slab, za sada su NPT prihvatile samo Irska, Austrija i Malta. Nuklearne sile odbacuju taj ugovor i u tome su sve te zemlje jedinstvene.
Ista stvar važi i za 30 zemalja-članica NATO. To ne čudi: atomsko naoružanje je od ključnog značaja za odbrambenu strategiju transatlantskog saveza. „Sve dok postoji atomsko naoružanje, NATO će biti nuklearni savez“, saopšteno je iz Alijanse 15. decembra 2020. S obzirom na to da je NPT pravno obavezujući samo za zemlje koje su ga prihvatile, NATO smatra da ga NPT u stvari ne obavezuje ni na šta.
Bojkot iz Berlina
Takav stav deli i nemačka vlada. Na tlu Savezne Republike stacionirano je američko nuklearno oružje – kao sredstvo zastrašivanja potencijalnih neprijatelja. Procenjuje se da se u vojnoj bazi Bihel na jugozapadu Nemačke nalazi 20-ak američkih nuklearnih bombi. U situaciji da je to potrebno, piloti nemačkog vazduhoplovstva moraju te bombe da prebace na lokaciju koja je označena kao cilj, dakle da ih bace. Bundesver, zajedno sa ecvropskim partnerima, taj scenario trenira u okviru vežbe „Nepokolebljivo podne“ (Steadfast Noon).
-pročitajte još: Pet činjenica o sporazumu Novi START
Zbog toga nemačka savezna vlada i ne razmišlja da pristupi Ugovoru o neširenju atomskog oružja. Neke zemlje atomsko oružje još uvek smatraju sredstvom koje se koristi u okviru vojnih sukoba – tako je portparol vlade Štefen Zajbert u jesen 2020. obrazložio stav Nemačke u vezi NPT. „Sve dok je to tako, sve dok su Nemačka i Evropa zbog toga ugrožene, prema našem mišljenju postoji i potreba za nuklearnim zastrašivanjem.“
Posebna kategorija
Šta uopšte onda Ugovor o neširenju atomskog oružja može da postigne? I kakav je njegov smisao ako ga odbacuju zemlje koje poseduju atomsko oružje? Ne baš mnogo, procenjuje Jonas Šnajder, stručnjak za atomsko oružje iz berlinske Fondacije nauka i politika. Ugovor je, kaže, dobio brojne pohvale, ali on neće dovesti do promene paradigme po pitanju nuklearnog oružja, odnosno razoružanja.
„Države koje poseduju nuklearno oružje, od toga znatno profitiraju – i odbrambeno-politički, ali i po pitanju njihovih veza s drugim zemljama“, naglašava Šnajder. „Te zemlje su atraktivne kao partneri za saradnju s drugim državama.“
Pritom bi trebalo naglasiti da konvencionalno oružje, pa i u većoj količini, jednostavno ne može da zameni atomsko naoružanje. „Nuklearno razoružanje može da se dogoditi samo korak po korak, i to u kooperaciji s nuklearnim silama“, ukazuje Šnajder u razgovoru za DW.
„Svi moraju da sednu za sto“
Takav stav ne podržavaju zemlje koje su pristupile NPT. One smatraju da atomsko naoružanje predstavlja toliko veliku opasnost po čovečanstvo da se rešavanje tog pitanja ne sme prepustiti samo nuklearnim silama. „Potreban nam je taj Ugovor kako bi svima postalo jasno da se pitanje atomskog oružja tiče svih, odnosno da svi moraju da sednu za sto“, naglašava Leo Hofman-Akstelm (ICAN).
Protivnici atomskog naoružanja nadaju se da bi NPT mogao trajno da promeni diskurs o atomskom oružju. „Za deset godina će političari, novinari, akademski građani i stanovništvo biti svesni da, međunarodno-pravno gledano, atomsko oružje nije dobrodošlo. Ono tada više neće biti statusni simbol, već nešto zbog čega bi se trebalo stideti“, kaže Leo Hofman-Akstelm.
Pristup za 5-10 godina?
Prema njegovim rečima „samo je pitanje vremena“ kada će i Nemačka pristupiti NPT. On očekuje da bi to moglo da se dogodi u narednih pet do deset godina. To bi teoretski bilo moguće, jer čak i one zemlje na čijem tlu je stacionirano nuklearno oružje, mogu da ratifikuju Ugovor. One bi u tom slučaju morale da se obavežu da će atomsko oružje biti uklonjeno u određenom vremenskom roku.
Sagovornik DW iz Fondacije nauka i politika ipak je znatno skeptičniji. Ako Nemačka ili neka druga članica NATO budu htele da se pridruže Ugovoru, „one bi u okviru Severnoatlantskog saveza bile izolovane i politički stigmatizovane“, prognozira Šnajder.
Većina protiv nuklearnog oružja
I dok nemačka vlada odbacuje Ugovor, podrška stanovništva prilično je velika. Prema anketama, više od dve trećine ispitanika podržava pristup Nemačke Ugovoru o neširenju nuklearnog oružja. Oko 170 poslanika Bundestaga, više od sto nemačkih gradova i četiri savezne pokrajine od savezne vlade su zatražile da podrži NPT. Među njima je i pokrajina Porajnje Palatinat u kojoj je i stacionirano američko nuklearno oružje.
Nemačka vlada na to uzvraća da „u načelu podržava viziju sveta bez atomskog oružja“, ali i napominje da „NPT nije pravi način za ostvarenje tog cilja“. „Nema koristi od ugovora kojim se želi da se dođe do nuklearnog razoružanja, ako u njemu ne učestvuju i zemlje koje poseduju nuklearno oružje, smatra šef nemačke diplomatije Haiko Mas.
Ministar smatra da bi po tom pitanju mnogo bolji bio stari Ugovor o neširenju atomskog oružja iz 1970. Njemu se priključila 191 zemlja, među njima i pet država koje poseduju atomsko naoružanje. Nemačka je takođe potpisnica.
Novi Ugovor o zabrani širenja nuklearnog naoružanje tako stupa na snagu iako je sporan. Skeptici su uvereni da on neće imati nikakav značajniji efekat, odnosno da zbog njega neće nestati nijedan jedini komad nuklearnog naoružanja. Ali 89-godišnji Setsuko Turlov, čovek koji je 1945. preživeo napad nuklearnom bombom na Hirošimu, ipak je drugačijeg mišljenja. On smatra da je Ugovoru početak kraja atomskog oružja.