Pobeći negde, daleko što dalje

Beg od svakodnevice – odlazak u slobodu! Stalno i iznova javljaju se čitavi pokreti koji ljude navode da ostave sve: kuću, novac, porodicu i prijatelje. U hipi-pokretu šezdesetih i sedamdesetih godina nisu bili samo ljudi ti koji su sanjali o promeni sveta, i koji su na kalifornijskom suncu sa mozgovima zamagljenim marihuanom pevali pesme o ljubavi, cveću i miru.

Možda je Diogen, antički grčki filozof najpoznatiji po odustajanju od ustaljenih životnih normi. On je tvrdio da se istinska sloboda sastoji samo - u odustajanju od potreba. Upravo iz tog razloga odrekao se balasta udobnog života i preselio u svoje poznato bure.

Mnogi veoma ozbiljno žele da iskoče iz današnjeg sistema i odlaze za Indiju, Avganistan ili Aljasku u pokušaju da pronađu sami sebe. Oni žele da otkriju neki novi svet i čvrsto veruju da mogu da promene život. Odustajanje od standardnih društvenih normi, naravno, ne mora uticati na svetske događaje. Ipak,mnogi veruju da radikalna promena u životu može da bude blagotvorna.

Austrijskom milioneru Karlu Rabederu je jednom trenutku bilo dosta kuća, automobila i aviona. On je svoje bogatstvo poklonio udruženju koje pomaže u zemljama Trećeg sveta sa mikro-kreditima. Naravno da je njegova odluka u martu 2010. godine izazvala veliko interesovanje javnosti. Mnogi su se pitali da li je reč o reklamnom triku i da li je možda milioner ipak negde sklonio neki miliončić. Ipak, Rabeder je zaista u potpunosti sproveo svoju zamisao. On sada živi u jednoj pastirskoj kolibi. Mesečno ima na raspolaganju 1000 evra i kaže da mu iz pređašnjeg života ništa ne nedostaje, te da novac ljudima ograničava slobodu.

Povratak nakon sedam meseci

Istina je da ljudi koji mnogo zarađuju, pogotovo u finansijskoj branši, veoma mnogo i rade. Frank Krauze je bio na kraju tridesetih, veoma uspešan menadžer u jednom svetskom koncernu, sa sjajnim primanjima i svim pratećim pogodnostima. Njegov radni dan trajao je od 12 do 14 sati. Uz to su išla stalna putovanja, i život „iz kofera“. Suviše kasno je primetio da je postao zavistan od posla. Razboleo se, patio je od nesanice, bolova u leđima i imao je problema sa srcem. Poseta lekaru pokazala je da Krauze pati od takozvanog sindroma „sagorevanja“ (burn out). Tada je „povukao ručnu“.

Dao je otkaz na poslu, otkazao stan, napustio Nemačku sa samo dva kofera i pasošem i proveo pola godine u Australiji. Na početku mu nije bilo lako: „Veoma teško sam se navikao na život bez mobilnog telefona, saradnika, sistema u kome se sakrivamo.“ Na jednoj izolovanoj farmi počeo je sabira svoje utiske. Podvrgao se strogoj samoanalizi. On to naziva terapijom pisanja, koja mu je pomogla da sazna mnogo toga što nije znao o sebi. „Svaki terapeut bi se jako radovao da poseduje takvu evidenciju o svojim pacijentima, kaže Krauze.“

Nakon sedam meseci koje je proveo na različitim mestima u Australiji Frank Krauze je ponovo bio spreman za povratak u Nemačku. Štaviše, on se vratio u svoj stari poslovni svet kao poslovni savetnik. Njegov cilj je bio da uveri ljude na rukovodećim mestima da nije dobro da puštaju svoje saradnike da sagorevaju na poslu. O svom boravku u Australiji napisao je knjigu „Hitno zaustavljanje“.

Otići što dalje, ali ograničeno

Profesor Nernhard Badura, stručnjak za medicinu rada kaže: „Tim ljudima je poslovni uspeh i sledeći poslovni termin važniji od zdravlja. Mi idemo do granica naših psihičkih mogućnosti zbog velikih ciljeva koje smo sami sebi postavili, samo zato što nismo naučili da u trenutku psihičke zamorenosti napravimo pauzu.“

Frank Krauze smatra da čovek mora sam da uvidi da je došao do svojih krajnjih granica, tek tada je spreman da nešto promeni. Odustajanje na određeno vreme je svrsishodno. Najbolje je otići što dalje od mesta boravka, kako ne bi podlegli iskušenju da se prerano vratimo na posao. U svakom slučaju, ne treba se udaljavati duže od osam meseci jer je nakon tog perioda veoma teško ponovo se integrisati u stari sistem.

Definitivno odustajanje od poslovnih obaveza često je spojeno sa pogrešnom procenom. Frank Krauze kaže: „Često je prisutna nerealna nostalgija. Ako planirate da odete u Australiju i ostatak života čuvate ovce onda morate biti stvoreni za to. Problem koji ste ranije imali neće vam rešiti stado ovaca.“

Stalno se događaju slučajevi da ljudi koji su odustali od svojih ustaljenih navika i obaveza ne uspevaju da se vrate u svakodnevicu bez obzira na činjenicu da bi to bilo bolje za njih. Dobar primer pruža reporter Džon Krakauer u knjizi „U divljini“. Reč je o istinitoj priči o mladom studentu iz dobro situirane porodice koji ostavlja sve iza sebe, pali svoj novac, putuje kroz SAD i Aljasku kako sa ciljem da živi u prašumi. Priroda je ipak bila jača od njega i on je izgladneo.

Novac može da nas odvede u bolest

Ipak, mnogo je veći broj onih koji sasvim odustaju od ustaljenog života, nego što se to na prvi pogled čini. Oni žive u šumi, odlaze u manastir, osnivaju ezoterične komune. Poneki od njih se razdvajaju od porodica i prijatelja. Do takve odluke mogu ih dovesti različiti uzroci. Sindrom „sagorevanja“ na poslu samo je jedan od njih. Poneko želi da se odvoji od društva da bi bio nezavistan. Mnogi žele da žive bliže prirodi. Poneko želi da izrazi stav protiv potrošačkog društva. Žive na ulici i hrane se ostacima iz kontejnera. Manje radikalni se zadovoljavaju uzgajanjem vlastitog povrća u bašti.

Sigurno je da se u velikom broju slučajeva radi o kapricu. Međutim, svima je zajedničko odricanje od materijalnih vrednosti. Novac, dakle, može da nas odvede u bolest. Posao i odgovornost mogu da odvedu ljude u psihozu. Možda se čini da se tu radi o veoma luksuznom problemu, ali ipak ostaje činjenica da je reč o svojevrsnom ogledalu industrijskog društva. Mi jednostavno posedujemo suviše da bismo bili srećni. Odricanjem do slobode - tako opet dolazimo do Diogena koji je pre 2.400 godina pokazao kako se ponovo možemo vratiti sami sebi. Danas za tako nešto nema potrebe da se živi u buretu.

Autorke: Silke Vunš / Željka Bašić-Savić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković