Pokrenuta istraga protiv bivšeg ministra

Državno tužilaštvo je o pokretanju istrage protiv Fridriha pismeno obavestilo predsednika nemačkog parlamenta Norberta Lamerta i to početkom ove nedelje. Sada je još potrebno da savezno Ministarstvo unutrašnjih poslova odobri istragu dela za koje se sumnjiči Fridrih. A to je u ovom slučaju povreda službene tajne. Ovaj političar Hrišćansko-socijalne unije (CSU) je – dok je bio na funkciji ministra unutrašnjih poslova – u oktobru 2013. obavestio predsednika Socijaldemoratske stranke (SPD) Zigmara Gabrijela da se socijaldemokratski poslanik Bundestaga Sebastijan Edati nalazi pod sumnjom za posedovanje fotografija sa dečjim pornografskim sadržajima. Edati je tada u jeku koalicionih pregovora važio kao kandidat SPD za jedno od ministarskih mesta. Svojim postupkom, Fridrih je pokušao da zaštiti koaliciju od mogućeg skandala.

Fridrih nema dileme

Međutim, time je on – kako se smatra – povredio službenu tajnu: u slučaju da nosilac državne fukcije, u ovom slučaju Fridrih, sazna da se jedan parlamentarni poslanik nalazi pod sumnjom za krivično delo, on podleže obavezi ćutanja. Nameće se pretpostavka da je Fridrih bio pred dilemom: ili da primi u koaliciju ministra koji bi kasnije moga da bude razotkriven kao konzument dečje pornografije, ili da povredi službenu tajnu upozorenjem Socijaldemokratama da tom čoveku ne dodele ministarsku funkciju.

Međutim, u intervjuu za televiziju ZDF od 18. februara, Fridrih je, na iznenađenje mnogih, rekao da uopšte nije imao takvu dilemu, odnosno, da se ni u jednom trenutku nije bavio pitanjem: da li da to učini ili ne, jer je, kako kaže, informisanje šefa SPD o Edatiju za njega bilo „obaveza“.

Neznanje, naivnost, ili nešto treće…

Čudno je što Fridrih – inače doktor prava – povredu službene tajne, znači jedan prekršaj, smatra svojom obavezom. Više puta naglasivši da smatra da je postupio ispravno i da bi i drugi put postupio isto, Fridrih je začudio javnost potpunim ignorisanjem dileme oko mogućeg kršenja zakona. Čuđenje i nevericu je izazvala i njegova izjava da „ako sada ima ljudi koji kažu da sam prekršio zakon, onda se pitam: ako postoji zakon koji nekoga prisiljava da ne spreči nanošenje štete nemačkom narodu, politici i ugledu, onda taj zakon treba odmah staviti van snage“. Stav prema kome nije on taj koji treba da se prilagođava zakonu, već obrnuto, izazvao je dodatno negodovanje kako u redovima vladajuće koalicije, tako i opozicije. Jer, on je kako demonstracija neznanja („ako postoji zakon“…) tako i naivne predstave da zakoni mogu da se „odmah“ stavljaju van snage – poništavanje zakona je procedura kojom se bave ili parlament ili, u određenim slučajevima, Ustavni sud.

rtrd/dpa/afpd/sb/jil