Pokret, a ne stranka?
12. jul 2017.
Stranke su za mnoge ljude staromodne, okoštale i korumpirane. Pokret, međutim, deluje sveže, kao nešto otvoreno za građane i javnost. Nešto što je – u pokretu. Nije ni čudo da svuda na Zapadu niču takve grupe koje konkurišu klasičnim strankama: „Republika u pokretu“ Emanuela Makrona u Francuskoj ili nova Austrijska narodna stranka koju predvodi Sebastijan Kurc. U Italiji već duže vremena postoji Pokret pet zvezdica, komičara Bepea Grila, u Španiji levičarski savez Podemos. Čak je i u SAD, nakon izbornog poraza protiv Donalda Trampa, Hilari Klinton osnovala pokret „Napred zajedno“.
Politikolog Karsten Košmider sa Slobodnog univerziteta u Berlinu za DW kaže: „Oni koji su nezadovoljni partijskim sistemom alergično reaguju na reč partija. Zato se te nove grupe ne zovu partije, odnosno stranke. Već samim imenom žele da se ograde od njih.“ Novinar Lenc Jakobsen za list „Velt“ piše da su pokreti atraktivniji „zato što ime istovremeno zvuči neokaljano i nezadrživo. Tu se okupljaju ljudi zbog ideje, a ne zbog vlasti. Da, pokreti navodno nisu korumpirani, kao što je inače slučaj u politici.“
Mnogo lepše izgleda
Ali koliko su zaista „nevini“ i demokratski ti samoproglašeni pokreti? U Austriji tridesetogodišnji ministar spoljnih poslova Sabastijan Kurc pokušava da staru Austrijsku narodnu stranku (ÖVP) pretvori u pokret u kome on ima gotovo neograničenu moć. Novo ime sve govori o ulozi koju ima Kurc: „Lista Sebastijan Kurc – nova Narodna stranka“. Austrijski politikolog Fric Plaser u intervjuu za list „Kurir“, ÖVP ocenjuje kao „hibridnu stranku u kojoj je klasičnu stranačku organizaciju zamenila otvorena platforma“. Karsten Košmider zatim zaključuje da Kurc „ne želi više demokratije u stranci – već manje“.
Bivši austrijski kancelar Franc Vranicki za list „Kurir“ ovako je objasnio fenomen u svojoj zemlji: „Stranke u svesti ljudi više ne igraju nikakvu ulogu. Sada dolaze ličnosti kao što je Sebastijan Kurc koje se jasno distanciraju od svojim stranaka.“ I to prolazi.
Neophodna profesionalnost
U Nemačkoj je pretvaranje Unije CDU/CSU – ideološki bliske ÖVP u pokret, teško zamislivo. Košmider ocenjuje da je partijski sistem u Nemačkoj veoma stabilan. On međutim dodaje da su se socijaldemokrate (SPD) „s Martinom Šulcom na trenutak pretvorile u narodni pokret“. Ali „dugoročno to ne funkcioniše“, zato što partijske ogranke nije moguće zaobići. Pokreti dugoročno gledano imaju problem. „Pokret koji kreće odozdo ljudima najpre deluje simpatično. Ali onda se postavlja pitanje da li on može da preraste u nešto ozbiljno“, zaključuje Košmider.
Piratima (Piratska stranka) u Nemačkoj to nije pošlo za rukom. Razočaranje često nastupa kada pokret postane deo vlasti ili preuzme odgovornost. Onda nastaju problemi zbog nedostatka „profesionalnosti“ i „etabliranih struktura“. Košmider ipak smatra da „Republika u pokretu“ Emanuela Makrona ima šanse da uspe. Ipak, njegovi ljudi u parlamentu će se možda u jednom trenutku pitati: „Da li sam ja sada ovde samo da bi potvrdio to šta Makron želi ili mi ovde sprovodimo demokratiju narodnog pokreta?“ Tu se kriju mogući problemi.
Učiti od pokreta
Nije čudo da bivši austrijski kancelar Franc Vranicki ne odustaje od klasičnih stranaka. Govoreći za list „Kurir“ Vranicki savetuje: „Ne ostavljajte stranke na smetlištu i ne vezujte se za ličnosti. Napravite stranke modernima kako bi bile funkcionalne u vremenu globalizacije.“ Košmider međutim veruje da etablirane stranke mogu mnogo toga da nauče od fenomena pokreta. Naprimer da „narod, ali i građani pojedinačno moraju snažnije da budu uključeni u politiku“. Ipak za stranke bi bilo „fatalno“ ako bi sve preuzele, jer „pokreti doduše jesu omiljeni među narodom, ali ne funkcionišu.“ Len Jakobsen za list „Cajt“ kaže da je zbog „unutarstranačke demokratije“ dug put političkog formiranja neophodan: „To traje, često su najzanimljivija stajališta i posebni ljudi zakinuti. Ali taj proces je sam za sebe vredan, zato što se ljudi uključuju u politiku i ne serviraju im se gotove pozicije.“
Koliko brzo jednom pokretu može da dođe kraj, dobro znaju Pirati. U Austriji je još pre dvadeset godina jedna stranka pretvorena u pokret, doduše samo promenom imena, a potom ponovo u stranku. Jerg Hajder, koji je bio šef Slobodarske partije Austrije (FPÖ), 1995. godine je svoju stranku pretvorio u takozvani „F-pokret“, iako je ona formalno ostala stranka, kako ne bi ostala bez državnog finansiranja. Ali samo nekolicina građana se priključila pokretu. Krajem 1996. godine FPÖ ponovo postaja stranka, što je ostala do danas. Ipak, igra s „pokretom“ i danas pomaže: donedavno je FPÖ u anketama bila najjača stranka u Austriji. Kada je Kurc uveo reforme, ÖVP je pretekao FPÖ. Pitanje je samo da li će „faza pokreta“ koju je inicirao Kurc jednako kratko trajati kao što je to bio slučaj sa FPÖ.