Polazna tačka za sukobe

Između Putinove i ukrajinske mornarice besni konflikt. Crno more nije samo najopasniji teren za Moskvu i Kijev. Usred otvorenog mora susreću se tri sile: Rusija, Turska i Zapad.

Crno more je retko uzburkano. I geostrateški gledano, te prilično plitke vode, imale su tu prednost da nisu među vrućim tačkama globalnog žarišta. Ali 2014. to se naglo promenilo, nakon ruske aneksije Krima. Putin je jednostavno poništio odluku šefa Komunističke partije Sovjetskog Saveza (KPSS) Nikite Hruščova iz 1954. godine o poklanjanju tog poluostrva Ukrajini. Otada se Krim pretvorio u „nosač aviona“ za ruske interese na jugoistočnom krilu NATO.

Politika | 27.11.2018

Rusija stvara činjenice u i na Crnom moru. Samo na Krimu, Moskva je stacionirala oko 28.000 vojnika. Vojni budžet je u poslednjih deset godina gotovo udvostručen. Mini-flota Ukrajine, čije su luke na Azovskom moru, praktično je pod Putinovom kontrolom. Još od 2008. godine, prema podacima berlinske fondacije „Nauka i politika“, sistematski se radi na jačanju ruskog vojnog prisustva u tom regionu. Ruski vojni distrikt „Zapad“ na Crnom moru je poligon koji se naoružava.

Nove ruske podmornice i fregate na Crnom moru, opremljene krstarećim raketama dugog dometa tipa „Kalibr“, u suštini je otvorena demonstracija sile pred NATO-zemljama, Bugarskom i Rumunijom.

Crno more – rusko jezero?

Tokom sovjetskih vremena Moskvi verna Bugarska i tada nešto više distancirana Rumunija, odavno su kao članice NATO na suprotnoj strani. Njihove obale – jugoistočno krilo zapadnog vojnog saveza – dugo su bile zanemarene.

Politika | 28.11.2018

Mnogo pre aneksije Krima, Rumunija je upozoravala da ne bi trebalo dozvoliti da Crno more postane „rusko jezero“. Bukurešt je tražio snažnije NATO prisustvo, uključujući i formiranje multinacionalnog pomorskog saveza.

Infografik Karte stationierte russsische Truppen am schwarzen Meer EN

Ali Bugarska je to odlučno odbijala. Emocionalne i kulturne veze sa „majčicom Rusijom još uvek su isuviše jake. Bila je to slaba tačka Alijanse – naročito zato što je nesigurni regrut iz Sofije bio i još uvek je upućen na vojnu opremu iz sovjetskih vremena. Zastarele bugarske protivvazdušne sisteme ruska vojska poznaje i više nego dobro – pre svega njihove nedostatke. Zahtev Donalda Trampa da se zemlje-članice NATO same i više postaraju za odbranu zemlje, u međuvremenu u Bugarskoj pokazuje rezultate. Premijer Bojko Borisov je tokom leta najavio modernizaciju bugarske vojske u šta bi trebalo da bude uloženo milijardu do dve evra.

Rusija i Turska – saradnja dva faktora moći

Ali Ahilova peta NATO na njegovom jugoistočnom krilu jasno se ukazuje tek kada se baci pogled na Tursku. Erdoganovo uverenje da Zapad ne namerava da u potpunosti integriše Tursku, dodatno potvrđuje rezervisanost Donalda Trampa prema predsedniku Turske. Ankara već dugo svoju privrednu i bezbednosno-političku budućnost traži na Istoku. Upravo je Moskva bila ta koja je turskoj vojsci prodala antiraketne sisteme S-400. Unutar NATO, to stvara sumnju u odanost Turaka zapadnom vojnom savezu.

I pored naoružavanja Rusa na Krimu, turska mornarica, a naročito podmornička flota, i dalje je nadmoćna u odnosu na Putinovu vojsku. Ali ona je istovremeno bezbednosno-politički upadljivo defanzivna. Rusija za nju nije potencijalni neprijatelj, već više partner. To najbolje pokazuje Erdoganova poseta Putinu nakon obaranja ruskog vojnog aviona iznad Sirije. On se tada izvinio za taj slučaj i žrtvama obećao velikodušnu odštetu.

I uvek iznova – gas

Moskva i Ankara možda nisu pravi prijatelji, ali prošla su vremena kada su, u 19. veku, Rusi i Turci vodili u regionu Crnog mora. To je tako pre svega zbog njihovih zajedničkih ekonomskih interesa. Ekonomski gledano, Ankara je mnogo bliža Rusiji nego što bi to NATO i Evropskoj uniji bilo po volji. Gasovod „Turski tok“ će krajem 2019. početi sa radom, to su prošle sedmice dogovorili Putin i Erdogan. To znači da će gas zaobići Ukrajinu, pa će državna kasa u Kijevu ostati bez velikih tranzitnih taksi. Ruski ekonomski stisak tako će postati još jači.

Pomorski manevri NATO 2015. ispred bugarske obale na Crnom moru

Od toga bi mogle da profitiraju Bugarska, Srbija, Mađarska i Slovačka, koje bi onda, od 2020. godine, gas sa Bosfora dalje prebacivale ka centralnoj Evropi. O tome se još pregovora. I to slabi jugoistočno krilo NATO.

Povezani sadržaji

Ukrajina: izolovana i slaba

Ukrajina će iz svega toga izaći oslabljena. Porošenkova vlada od EU i NATO ne može da očekuje ništa više od solidarnosti. Njegov zahtev da nemačka kancelarka Angela Merkel pošalje ratne brodove pred poluostrvo Krim, teško da će biti realizovan. Ukrajina nije članica NATO, a Alijansi se ne žuri da u svoje redove primi tu zemlju visokog rizika.

Ukrajina, vojno vezana u Donbasu i oslabljena gubitkom Krima, do daljeg ostaje izolovana na istoku. Iako su akcije Rusije na Krimu i sada na Azovskom moru bile protivne međunarodnom pravu, Ukrajina je vojno isuviše slaba da bi mogla da sa izbori za svoje pravo.

Stabilizacija zona uticaja

Područje oko Crnog mora – za razliku od Mediterana ili Baltika – nije istorijski-kulturno homogeno područje. Tokom Hladnog rata tu je prolazila granica između Istoka i Zapada. Danas se bukvalno usred otvorenog mora susreću tri sile: Rusija, Turska i „Zapad“. I ponovo se ne radi o harmonizaciji, već o stabilizaciji zona uticaja. A to je polazna tačka za sukobe.

Kada se 4. i 5. decembra u Briselu budu sastali ministri spoljnih poslova zemalja-članica NATO, sukob na Crnom moru biće jedna od tema. Teško da će odgovor na ruski „prodor“ na jugoistočno krilo NATO biti konkretniji od „povećanja prisustva“ pomorskig snaga NATO na Crnom moru.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Povezani sadržaji

Politika | 03.02.2019

Velika igra oko jednog gasovoda

Politika | 20.11.2018

Gasovod kao ćorsokak

Pratite nas