Poledice cernobilske havarije su nesagledive

Cernobil je bio katalizator. Nuklearna katastrofa iz aprila 1986. nije samo promenila Evropu, vec i izazvala posledice istorijskih razmera. Tome su, makar to i nisu zeleli, doprineli sovjetski funkcioneri koji su posle radioaktivne kontaminacije citavih regija i evropskih gradova postupili po staroj oprobanoj metodi: najpre slazi stanovnistvo, a zatim zataskaj posledice. I zataskali su ih - sa cudovisnim posledicama po milione ljudi. I bivsi generalni sekretar sovjetske Komunisticke partije, Mihail Gorbacov, o pravim razmerama katastrofe saznavao je samo postupno. Njegov odnos prema aparatu se promenio. Postao je nepoverljiv prema politickom sistemu koji ga je doveo na vlast. Gorbacov je pokusao da ga transformise, uveo je politiku transparentnosti, zvanu glasnost, i politiku promena, zvanu perestrojka. Iako ona na kraju nije uspela, nekoliko godina kasnije zavrsen je Hladni rat i pala je gvozdena zavesa. Sve to je bila i posledica Cernobila.

Cernobilska havarija promenila je energetsku politiku mnogih drzava. Ljudi su uvideli kakva smrtonosna opasnost moze da preti od koriscenja atomske energije. Stranke koje se zalazu za odustajanje od te energije za koju tvrde da se ne moze konstorlisati, usle su u evropske parlamente. “Zeleni” politicari su preuzeli odgovornost vlasti. Od tada se bar u zapadnoj Evroopi mnogo radi na razvijanju koriscenja alternativnih energetskih tehnika. Narocito Nemacka tu ulaze velike napore i s pravom je na to ponosna. Moze biti ponosna i na desetine gradjanskih inicijativa koje su zrtvama Cernobila u Belorusiji i Ukrajini pomagale novcem i lekovima.

20 godina gradjanske inicijative, stranke i vlade zajedno pokusavaju da se izbore sa necim sa cime je zapravo nemoguce izboriti se. Radijacija Cernobila je kontaminirala zivotnu sredinu 400 puta jace nego atomska bomba bacena na Hirosimu. Velika podrucja oko Cernobila ce u doglednoj buducnosti ostati kontaminirana. Tamo ljudi vise ne smeju da zive. Desetine hiljada siromasnih ljudi, medjutim, nema drugog izbora nego da i dalje zivi u pogranicnom ukrajinsko-beloruskom pojasu. Vlade u Minsku i Kijevu nemaju dovoljno sredstava za zaista efikasnu borbu protiv posledicama katastrofe.

Ostalo cini birokratija koja funkcionise lose. Na brzinu sagradjeni sarkofag oko havarisanog reaktora je pun naprslina koje se mogu videti golim okom. Iz dana u dan radioaktivno zracenje prodire napolje. Zidovi sarkofaga su klimavi. Samo je pitanje vremena kada ce popustiti. Zapad je poslao novac potreban za gradnju jos vece zastitne komore, ali sve to napreduje sporo.

20 godina posle katastrofe njene dugorocne posledice se jos ne mogu sagledati. U okolini reaktora bitno je povecan broj dece rodjene sa hendikepom. Stotine hiljada likvidatora – ljudi koji su neposredno posle nesrece rizikujuci zivot kako bi uklonili jos vecu opasnost, delom i golim rukama – stare neobicno brzo. Mnogi oboljevaju od raka. O njima se ne brine niko. I tu nema novca. Cernobil je podmuklo nasledje. Ne smemo ljude u Ukrajini i Belorusiji ostaviti prepustene same sebi. Sa tim teskim teretom treba – ukoliko je to uopste moguce – samo zajednicki da se bore ljudi sa istoka i zapada.