Pomoć preko žice

SOS-telefoni u Nemačkoj su u poslednjih nekoliko decenija postali društvena norma. Svojevrsne reklame brojeva za žrtve različitih oblika nasilja ili zavisnosti se mogu naći skoro na svim javnim mestima. Pre svega tamo gde je veliki promet ljudi, a to su obično sredstva javnog prevoza. Građanska hrabrost je jedna od vrlina koju nemačke gradske vlasti podržavaju kroz saradnju sa SOS-telefonima.

„Kada je pored saveta potrebna dodatna pomoć, onda stupamo u vezu sa drugim institucijama, kao na primer sa terapeutima, advokatima, sa socijalnim službama, policijom, sa klinikama ukoliko je to potrebno – mi smo umreženi sa drugim institucijama i u pojedinim slučajevima tesno sarađujemo.“

Saradnja sa državnim ustanovama i stručnjacima iz raznih oblasti je nešto što Kornelija Šulce iz Savetovališta protiv seksualnog nasilja u Bonu posebno ističe kada je u pitanju efektivnost pomoći koju pružaju. Savetovalište je osnovano 1984. godine i najpre pruža primarnu pomoć pojedincima putem telefona. Potom se preuzimaju koraci prevencije, pravnog postupka ili psihološke pomoći, a potom i terapije.

„Postoje različite potrebe kod žrtava: nekima je potrebna dramatična podrška prilikom lečenja traume, nekima da savladaju svakodnevicu, dok je drugima neophodan boravak u nekom odmaralištu ili klinici. Drugim rečima postoji raznovrsnost u oblicima pomoći koju pružamo“, kaže Šulce.

Država zahteva da se traži pomoć

Brojni su razlozi zbog kojih se ljudi okreću SOS-telefonima i savetovalištima, bilo da je u pitanju seksualno nasilje bilo zavisnost. Ponekad telefonski broj ne okrenu sami, već neko iz okruženja to uradi za njih. Dešava se da državne ustanove traže od ljudi da se obrate za pomoć, posebno ako država izdvaja socijalna davanja za njih.

„Često nam se obraćaju ljudi kojima je biro za rad postavio uslov da se nešto mora učiniti protiv zavisnosti. Ponekad je i to razlog zašto nam se ljudi obraćaju“, kaže Katrin Volf iz drezdenskog Savetovališta protiv zavisnosti.

Nedostatak sredstava je problem sa kojim se suočavaju SOS-telefoni i savetovališta i zbog toga su uglavnom dostupni dva sata dnevno, što prilično umanjuje njihovu efektivnost i pristup ljudima kojima je pomoć potrebna.

Autor: Ognjen Cvijanović

Odg. urednik: Nemanja Rujević