Populaciju vukova neko namerno povećava?
4. februar 2020.
„Vodio sam koze tako jedared i okrenuo se za jednom koja je malo sporija. Kadli dva vuka joj prilaze, svaki s jedne strane! Na metar su bili došli. Uzgalamio sam se, a oni me samo gledaju, pa se kolebaju, onako, više kao lenjo. I jedva sam ih oterao! Kaže mi posle tu jedan da nisu bili gladni. Jer da jesu, nema šanse da bi odustali zbog moje vike.“
Tako nam uzbuđeno priča Sretko, pastir iz okoline Benkovca. Tačnije, stado od četrdesetak koza je njemu nešto poput dodatne zanimacije, za popunu kućnog budžeta uz stalni posao.
Sretkovo iskustvo s vukovima dele brojni preostali vlasnici ovaca i koza u Hrvatskoj. Zamolio nas je, inače, da mu ne objavljujemo prezime, jer mu je pomalo i neugodno. Poslednjih dana i nedelja opet se naveliko piše o tome problemu, zbog ilegalnog trovanja divljih predatora.
-pročitajte još: Da li su vukovi zveri – ili mamac za turiste?
Mnogo kuća je ostalo prazno
„Ja nisam za tu metodu, ali razumem ljude koji su očajni. Tu kod Zadra ima seljaka kojima je stradalo i desetak ovaca u jednoj godini! Vuci znaju da pobiju čitavo stado, a odnesu samo koliko mogu, naravno. S njima nema opuštanja. Stalno ih noću čujemo kako zavijaju, zimi i leti. Smatra se da im je tu negde leglo. Kod nas je retko naseljeno, a svud je krš sa gustišem u koji čovek ne može ni da zađe. Između ovih naših brda, tu oni caruju“, priča Sretko i nabrajaja okolne visove: Stražbenica, Zmijevača, Crnogorka…
Naš sagovornik iz Ravnih kotara opisuje vukove koje su videli on ili njegovi susedi kao pomalo neočekivano velike i crne. „Takva sorta, valjda“, kaže, „ali kod nas ih u Dalmaciji pre rata nije ni bilo. Posle, kad se smirilo, malo je ljudi ostalo. Neki su se vratili, a mnogo kuća ostalo prazno. I onda se pojavio vuk. Ali nije se pojavio sam… Mi to ne verujemo. Niko ovde to ne veruje. Znali smo da čujemo noću i helikoptere, odmah tu kod Vranskog jezera.“
Time smo se dotaknuli jedne druge priče, mimo uobičajenih problema s trovanjem vuka i lisice. Narod već godinama veruje da vuka, koji je već četvrt veka zaštićena vrsta u Hrvatskoj, neko krišom ubacuje na određena područja.
Verovanje o ubacivanju vukova
Razlog za takvo ubacivanje bio bi cilj tog nekog nepoznatog da značajno poveća populaciju tih zveri. Ali u to se ne veruje samo u Ravnim kotarima – to je uobičajena tvrdnja sve od Konavala, do Banije. Sporadično se takva priča pojavljivala i u medijima, bez mnogo preispitivanja. I nikad nije odgovoreno na pitanje zašto bi se to radilo. Ostalo je nezadovoljstvo pastira i lovaca zbog stroge državne zaštite vuka. I ostao je krivolov, često i uz pomoć otrova kao što su karbofuran ili metomil, kojim krivolovci zatruju podmetnute crkotine stoke.
Time se međutim izuzetno ugrožavaju i ljudi. Ti otrovi su veoma jaki i bez izuzetka smrtonosni. Zbog njihove upotrebe stradaju i druge životinje, najčešće divlje svinje i lešinari. Recimo, dve od tri vrste supa upravo su tako istrebljene u Hrvatskoj – ostao je samo beloglavi sup na Cresu.
Đuro Huber, stručnjak za velike zveri na Veterinarskom fakultetu u Zagrebu, ima bogato iskustvo s tom vrstom problematike. Pritom nije lako stalno biti pozicioniran kao istraživač koji donosi sud s kojim se najčešće ne slažu ni lovci, ni stočari, pa ni ekološki aktivisti. Naročito kada je u pitanju apsolutno zaštićena vrsta velikog predatora.
Naučnici naime istražuju stanje populacije i predlažu najadekvatniji tretman, kao šta će biti i s novim Planom upravljanja vukom u Hrvatskoj, koji je sada u pripremi.
-pročitajte još: Vukovi na nišanu
Neiskorišćene mere zaštite
„Kad smo počeli sa zaštitom vuka, 1995. godine, u čitavoj Republici Hrvatskoj bilo ih je možda pedesetak. Ova zemlja bi realno mogla da podnese oko 500, ali mi pristajemo i na određenu stabilnu populaciju od 200 jedinki. To znači da se, ako se ta brojka premaši, može propisati mera zahvata, tj. kvota za odstrel prekobrojnih. Ipak, smatramo da ih i dalje nema toliko! Povrh svega, podataka nema dovoljno, pa se i na to žalimo. A stoku bi trebalo zaštititi na razne druge poznate načine, ne isključivo predlagati lov na vuka“, kaže Đuro Huber.
Drugi poznati načini, saznajemo, jesu strujne ograde, tzv. električni pastiri, pa onda i veći broj dresiranih pasa odgovarajućih rasa, ali i veći broj samih ljudi-pastira, kao i noćnih torova. Huber pritom napominje da bi strujne ograde morale da se postavljaju u skladu sa standardom: 180 centimetara visine, sa šest paralelnih žica pod propisanim naponom koji pouzdano plaši i odbija životinje, ali ih ne ubija.
Dugo čekanje na odštetu
„U praksi je najčešće reč o jednoj do tri žice koje služe samo da zadrže stoku u željenom prostoru“, nastavlja on. „A vuk to lako preskoči. Podsticajne mere za opremanje pašnjaka i čuvanje stoke nisu još dovoljno poznate u javnosti, a kamoli da su iskorišćene. No zato, dok mi pokušavamo da se dogovorimo s lovcima o prihvatljivom tretmanu vuka, krivolov raste sve do trovanja.“
Lovcima vuk predstavlja konkurenciju kod one divljači čiji rast populacije oni podstiču sezonskom prihranom. Stočari se pak susreću i s jednom objektivnom velikom poteškoćom: čekanje na državnu odštetu za stoku koju su poklali vuci traje nešto više od godinu dana, a donedavno se čekalo i po dve godine.
Sve to stvara odgovarajući ambijent za razvoj pomalo mitoloških priča o tajnom ubacivanju vukova, nalik klasičnim teorijama zavere. Pitali smo i Hubera šta misli o tome. „Nonsens, naravno. Ta priča se pojavila doslovno svuda gde se vratila ili je porasla populacija vuka, od Francuske i Italije, preko Švajcarske i Nemačke, do Danske, itd. Čak i u Americi. I uvek se pominju helikopteri i terenska vozila. Moj kolega Josip Kusak, stručnjak za vukove, već je izgubio volju i za demantovanje, onda kad se na terenu još jednom suoči s tom pričom“, kaže Đuro Huber.
-pročitajte još: Ko je ubio divlju vučicu?
Izrazita sposobnost kretanja
Osim pitanja kome bi uopšte i zašto to odgovaralo i ko bi plaćao takvo ubacivanje, kontra-argument glasi da je vuk životinja izrazite sposobnosti kretanja. Naučnici su pratili označene primerke koji su prošli kroz čitave države, sa po hiljadu kilometara putanje. Huber nam je spomenuo vuka koji je iz Nemačke prošao čitavu Poljsku i dospeo u Belorusiju. A jedan je iz Hrvatske prošao kroz Sloveniju i završio u Italiji.
Danas se po Hrvatskoj vukovi šire zbog opšte depopulacije i zapuštenosti ranije obrađivanog zemljišta, a granica s Bosnom i Hercegovinom je velikim delom i sama u prirodnom staništu vuka. Na području Dalmacije beleži se i visoki procenat ukrštanja sa psima, što je naročiti problem. Sve u svemu, ta impozantna životinja polako u Hrvatskoj postaje dežurni krivac za mnogo toga. I to bez obzira na to što je zvanično zaštićena. Ili možda baš zbog toga?