1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

Posao u Nemačkoj, pa korak po korak

Marina Harapin2. septembar 2016.

Bez znanja jezika i sa samo 50 evra u džepu, Snježana Bekonjić otišla je u Nemačku. Veliku životnu odluku medicinska sestra iz Siska donela je u samo jednom danu. Tek šest meseci kasnije za njom je došla i porodica.

https://p.dw.com/p/1Juer
Snjezana Bekonjic Krankenschwester aus Kroatien
Foto: DW/M.Harapin

Posao negovatelja na nemačkom tržištu uglavnom nije atraktivan nemačkim državljanima. Briga o desetinama starijih i nemoćnih štićenika staračkih domova naporan je posao, a mnogima plata od oko deset evra bruto po satu nije dovoljno visoka za količinu uloženog posla. Uz to bi trebalo dodati i podatak o sve većem broju osoba kojima je potrebna tuđa njega. Zato i ne čudi podatak da je nemačko Ministarstvo zdravlja procenilo da bi u sledećih desetak godina mogao da se pojavi manjak od 200.000 negovatelja. Taj manjak često se dopunjava radnom snagom iz inostranstva, a jedno od tih radnih mesta popunila je i Snježana Bekonjić, koja je u Hrvatskoj ostavila sve i krenula nepoznatim putem u državu koja joj je bila potpuna nepoznanica.

Radni dan i do 14 sati

Snježana Bekonjić je pre 16 godina završila srednju medicinsku školu u Sisku. Tada je još gajila velike nade da će posao medicinske sestre moći da pronađe u rodnom gradu. Međutim, stalni posao nije nalazila lako – i to ne samo u struci, nego ni van nje. Snježana je tako radila i u lokalnoj piceriji kao konobarica, ali i kao negovateljica u raznim domovima za brigu o starijim i nemoćnim osobama, staračkim domovima. Prihvatala je svaki plaćeni posao, jer Sisačko–moslavačka županija nije nudila mnogo prilika za mlade i nezaposlene stanovnike. „Kao medicinska sestra u Sisku nemoguće je upasti u bolnice. Moraš da imaš jaku vezu, a ja to nisam imala.“.

Uz razne mini–poslove, Snježana je godinama radila u domovima za starije i nemoćne osobe u privatnom vlasništvu. Tamo je neretko radni dan trajao duže nego što to propisuje ugovor o radu. „Poslednjih šest godina u Sisku sam radila 14 sati dnevno – poslove negovateljice, medicinske sestre, čistačice ili kuvarice. I to za 2.400 kuna mesečno (oko 310 evra, prim.ur). Bez godišnjeg odmora. Jer zna se, ako u privatnim domovima uzmeš godišnji odmor, posao te neće više čekati“, objašnjava Snježana radne uslove na koje je u karijeri nailazila.

Napredak u karijeri mladoj medicinskoj sestri nije olakšavala ni činjenica da joj je suprug na poslu u šumi povredio nogu motornom testerom i tako ostao gotovo nepokretan i preživeo 29 operacija. Uz taj dodatni teret, mlada porodica iz Siska prehranjuje i još jednog člana, desetogodišnjeg sina Patrika.

Snježana je postala Marija

Snježanin život se iz korena promenio početkom 2015. godine, kad ju je nazvao prijatelj koji je načuo da je jednom starijem obolelom gospodinu iz okoline Nirnberga potrebna medicinska sestru za ličnu negu. Posao je trebalo prihvatiti odmah i nije bilo vremena za razmišljanje. Snježana je brzo reagirala: „Otišla sam isti dan. Tog dana je trebalo da odradim noćnu smenu. Nazvala sam šeficu svog doma u Sisku i rekla joj da odlazim. Niko nije očekivao da ću ja da odem – bez znanja jezika, bez muža i deteta. Ali jesam“, seća se danas svog nemačkog početka.

Snjezana Bekonjic Krankenschwester aus Kroatien
Foto: DW/M.Harapin

Bez znanja nemačkog jezika i sa samo 50 evra u džepu, napravila je korak u nepoznato. Gospodin Volfgang, stariji Nemac s dijagnozom agresivnog Parkinsona, i njegova supruga, bili su Snježanini sustanari nekoliko meseci. „Živela sam u njihovoj kući u okolini Nirnberga, u gradu čije ime nisam u početku mogla ni da izgovorim – Retenbah an der Pegnic“, priča Snježana i objašnjava da ni njena nemačka porodica nije mogla da izgovori njeno ime pa su je već prvog dana prekrstili u njima mnogo jednostavnije – Marija.

Iako nije govorila nemački, Snježana je znala svoj posao, a stariji nemački bračni par prihvatio ju je od samog početka – koji nije bio lak, jer se nisu mnogo razumeli: „Meni je Volfgangova žena, Brunhilda, znala da kaže da donesem nešto iz ostave. Ja sam razumjela samo reč 'grin' u njenom zahtevu, pa sam joj tako donela sve zeleno što sam našla“, kroz smeh nabraja početne poteškoće.

S vremenom je uspela da se sporazume sa starim bračnim parom, a i Bruna, kako Snježana zove Brunhildu, joj je u svakoj slobodnoj prilici objašnjavala tajne njemačkog jezika i podučavala je gramatici i pravilima jezika. Za dvadesetčetvoročasovnu brigu oko Volfganga, porodica joj je finansirala stanovanje, hranu i druge potrepštine, a platu od hiljadu evra mesečno Snježana je mogla da ostavlja „sa strane“. Sve dok Volfgang, samo sedam meseci nakon Snježaninog dolaska, nije umro. Taj dan joj se urezao u pamćenje: „Pre nego što sam Brunhildi uspela da izrazim saučešće, rekla mi je da ju je Volfgang pre smrti zamolio da me ne pusti u Hrvatsku i da mi pomogne da stanem na svoje noge“, objašnjava Snježana. 'Bruna' je suprugu ispunila poslednju želju.

Radna atmosfera bez nervoze

Sledećih nekoliko nedelja Snježana i Brunhilda su zajedničkim snagama uspele da pronađu stan za Snježaninu porodicu. Sledeći korak bio je traženje posla. Ponovo zajedno sa Brunhildom, posećivala je staračke domove u okolini u nadi da će neko imati otvoreno radno mesto negovateljice. Posao medicinske sestre još mora da sačeka jer je za priznavanje diplome Snježani potreban nivo B2 nemačkog jezika. Ali i bez te dokumentacije, nakon nekoliko poseta domovima „na slepo“, Snježana je dobila priliku za probni rad na mestu negovateljice. „Na početku sam im odmah rekla da ne znam dobro da govorim i da pišem na nemačkom, ali da mogu da se sporazumevam i da dobro radim svoj posao. Oni su se složili s tim, a ja sam odradila probni rad i evo – sad sam zaposlena tamo već godinu dana.“

Većina Snježaninih kolega takođe su stranci, jer, objašnjava, mnogim Nemcima je plata od 9,80 evra bruto po satu ipak premala za tako naporan posao poput negovateljice. Međutim, plata je redovna i pokriva sve troškove. „Radim 40 sati nedeljno, mogu i više da želim, a prosek plate mi je oko 1.300 evra. Može da bude i 1.400 evra, ali onda zaista nemam slobodnog vremena za svoju porodicu i to mi nije cilj“, objašnjava Snježana. Osim toga, u nemačkim domovima za starije i nemoćne lakše je raditi nego u hrvatskim domovima: „Odnos osoblja prema pacijentima na višem je nivou, s mnogo više poštovanja. A odnos među kolegama mnogo je smireniji nego u Hrvatskoj. Nema te nervoze, kad postoji neki problem on se reši i ide se dalje“, priča Snježana i dodaje da je tek u Nemačkoj „došla na svoje“ i počela da živi bez stalnih egzistencijalnih strahova koji su je mučili svake večeri pre spavanja. „Znala bih da mesec dana štedim sto kuna da detetu u kineskoj radnji u Sisku kupim patike za školu. Na more se nije išlo. Vrhunac je bilo otići na jedan dan u banju. A sada evo svi kao porodica idemo na more i mom Patriku mogu da priuštim sve što mu treba i što želi“, ponosno objašnjava zadovoljna majka.

Snjezana Bekonjic Krankenschwester aus Kroatien
Foto: DW/M.Harapin

Kućnom budžetu doprinosi i suprug Ermin, koji je nedugo nakon dolaska u Nemačku uspeo da nađe posao domara u preduzeću koje se bavi održavanjem stambenih objekata. Uz nešto malo znanja nemačkog jezika i Snježaninu podršku, Ermin se brzo snašao na novom radnom mestu, a uskoro će da potpiše i ugovor o stalnom radnom odnosu.

Ponovni susret s porodicom

Porodica iz Siska nije uvek zajedno proživljavala najteže trenutke. Takvi trenuci su za Snježanu bili oni na početku samog boravka u Nemačkoj, kada je bila bez sina i supruga. „U životu se ni jedan dan nisam odvajala od svog sina, a prošle sam godine šest meseci bila bez njega i supruga Ermina“, priča Snježana. Iako je zbog odvojenosti od porodice nekoliko puta poželela da se vrati nazad u Sisak, izdržala je tih šest meseci. Dodaje da nikada neće zaboraviti dan kada je ponovno videla svoju porodicu.

„Trebalo je da muž i sin autobusom dođu u četiri sata ujutro, a Brunhilda i ja smo već od jedan stajale na autobusnoj stanici.“ Kad je autobus dolazio, Snježana je ugledala sina kroz prozorsko staklo i počela je da trči u susret autobusu. „Ljudi u autobusu su mi nosili dete da mogu da ga zagrlim. Neki su i plakali. Nikad to neću da zaboravim. I dan-danas kada prolazimo pored te stanice, mene moj Patrik pita 'Mama, sećaš li se'.“

Uprkos teškim situacijama, žrtva boravka bez porodice u stranoj zemlji se na kraju isplatila. Sina je upisala u nemačku školu, a porodica je na okupu i imaju sve što im je potrebno. Kaže da i na svom zdravlju vidi da joj život u Nemačkoj prija: „Pre odlaska imala sam 41 kilogram, a sada sam se toliko udebljala. Jedem isto, samo što nemam više toliko stresa u životu.“ Ipak, kao i mnogim drugim novopečenim žiteljima Nemačke, i Snježani nešto nedostaje: u Nemačkoj joj niko spontano ne navrati na kafu, jer sve funkcioniše uz prethodni dogovor. Ali to, kaže, za sve ono što je dobila životom u novoj zemlji, i nije prevelika cena.