Poseta galeriji u pidžami

Galerista iz Kelna Tomas Cander na kompjuteru razgleda svoju virtuelnu izložbu. Osam fotografija američkog umetnika Trevora Paglena predstavljeno je u digitalnoj galeriji. „U virtuelnoj galeriji pokušavamo da publici prestavimo umetnička dela u trodimenzionalnom obliku. Ako se neko zainteresuje za određeno delo, u kompjuteru može da pronađe naše podatke“, kaže Tomas Cander.

VIP u ovom slučaju nema uobičajeno značenje: „Veoma važna osoba“. Reč je o „privatnom pogledu“ (Viewing in private) ili, kako galeristi kažu, „pogledu u pidžami“. Ovakva vrsta kompjuterske prezentacije naziv je dobila zbog činjenice da ljubitelji umetnosti ne moraju da napuštaju svoj dom kako bi razgledali nova dela. Onaj ko želi nešto više da sazna o fotografijama koje su izložene u virtuelnoj galeriji Tomasa Candera može sa njim stupiti u kontakt preko četa ili skajpa. Kristina Mai takođe radi na ovaj način:

„Nakon dobijanja prijava zovem zainteresovane, razgovaram skajpom i potom organizujem privatnu izložbu u jednoj od izložbenih soba. Nakon postavljanja umetničkih izložaka za koje je stranka zainteresovana, pozivam je da pogleda izložbu. Stranka preko linka koji joj šaljem ima priliku da vidi izložene umetničke radove. Naravno tu izložbu može da vidi isključivo ta određena osoba. Zainteresovani mogu da vide i našu stalnu internet.“

Hoće li neko kupiti sliku koju nije ni video uživo?

Stalna postavka na virtuelnoj izložbi menja se svaka dva dana. Postavljaju se nove slike, čiji detalji se na ekranu naravno mogu uvećati, a moguće je i sačuvati izabrana dela na računaru. Ljubitelji umetnosti svoje oduševljenje nekom slikom mogu da podele sa prijateljima preko Fejsbuka ili Tvitera. Pred svakom slikom postavljen je i virtuelni posetilac kako bi gledaoci mogli da imaju pravi uvid u veličinu slike.

Tomas Cander je jedan od samo tri izlagača koji u Nemačkoj organizuju onlajn izložbe. „Veoma sam kritičan kada je reč o prezentaciji umetnosti na internetu, ali veliki broj ljudi ionako kupuje umetnička dela ‘po čuvenju’ a ne ’po viđenju’. Osim toga, veliki broj kupaca na izložbama gleda samo katalog i potom telefonom učestvuju u kupovini, iako umetničko delo nikada nisu videli. Dakle, istovetnu situaciju imamo i na internet prezentaciji.“

Oko 50 izloženih dela košta više od milion dolara. Ko ima novca da kupi umetničko delo koje nikada nije video? Barbara Engelbah, zamenica direktora Ludvig muzeja u Kelnu, na ovo pitanje samo vrti glavom: „Mogu da kažem da mi za našu muzejsku zbirku snosimo veliku odgovornost koju možemo da ispunimo samo ako imamo radove u originalu.“

Kritike za preopterećenost servera

Naravno da je original bitan kada se radi o bojama i nijansama neke slike i Barbara Engelbah nije sigurna da onlajn reprodukcija može da potpuno zadovolji nekog ljubimca umetnosti. Ipak, ona ovakvu vrstu sajma smatra veoma interesantnom. „Verujem da to može da bude interesantno. Postoji publika koja je zainteresovana za umetnost mada ne posećuje sajmove umetnosti i koja bi se sada mogla sjuriti u virtuelne galerije koje nude obilje informacija.“

Dakle, novi eksperiment je počeo. Prva tri dana su za kelnskog galeristu predstavljala razočaranje. Nije prodao nijedno umetničko delo. Umesto toga, virtuelni posetioci njegove izložbe kritikovali su tehničke nedostatke. Server je, zbog velikog interesovanja iz inostranstva, bio preopterećen što sasvim sigurno eventualnim kupcima ne pruža veliku sigurnost. Ko želi da poveri svoj novac preopterećenoj bazi podataka!?

Autori: Sabine Elce / Željka Bašić Savić

Odg. urednik: Nemanja Rujević