Poseta muzeju za male ljude

Na podu se nalazi bogato ukrašen tepih, a detaljima je ispunjen i nameštaj u prostoriji. U sredini se nalazi vodena lula, a oko nje sedi osam mališana od pet do osam godina. „Dobrodošli na Orijent!“, stoji na tabli ispred ulaza u jednu od prostorija etnološkog muzeja Rautenštrauh-Jest u Kelnu. Jedina odrasla osoba u sobi, mališanima upravo čita jednu od priča iz „Hiljadu i jedne noći“.

Laura Vinkler po zanimanju je zapravo etnološkinja, ali ta majka dvoje dece sada već redovno vodi mališane u tom muzeju kroz razne programe – od toga da ih nauči kako Indijanci sede u svojim šatorima, preko podučavanja u pravljenju mokasina, pa sve do toga kako sami mogu da naprave neku orijentalnu „čarobnu knjigu“. Vinkler sa mališanima obično prvo obilazi izložbene prostorije, a kasnije, ono što su videla, deca mogu da prikažu na crtežima ili radom sa raznim drugim materijalima. „Imamo mnogo stalnih klijenata, obožavalaca, dece koja zaista redovno dolaze. Ono što ih naročito privlači upravo je mogućnost da mogu sami nešto da naprave, a ne samo da slušaju...“

Zabavnije nego u školi

I to je upravo osnovni koncept etnološkog muzeja – probuditi interesovanje kod dece i da preko zabave nauče nešto novo. „S jedne strane, zanimljivim sadržajima zapravo privlačimo novu, odnosno, sledeću generaciju posetilaca, a s druge, širimo njihove horizonte upoznajući ih sa stranim kulturama“, kaže direktor Muzeja za juniore u etnološkom muzeju Rautenštrauh-Jest, Peter Mezenheler. Takav program deci je najčešće zanimljiviji od onog koji se nudi u školama na časovima istorije i geografije. Pored toga, deca imaju mogućnost da upoznaju i muzej sa njegove druge strane, rad iza njegovih kulisa.

Muzej za juniore uredili su velikim delom sami mališani. Reč je o jednom posebnom odeljenju unutar etnološkog muzeja, mestu gde svaka prostorija pruža nešto drugo. ZTu tako postoji soba iz Sijera Leonea, iz Kanade i Turske. U svakoj prostoriji mogu se videti i filmovi na kojima mališani iz drugih delova sveta pričaju o svom životu i svojoj svakodnevici: Šta radi devojčica Naoko iz Japana nakon škole? Da li je Stivu iz Kanade samo košarku u glavi ili ga interesuju i njegovi indijanski korijeni? I šta se nalazi u tipičnoj nemačkoj dečjoj sobi?

Muzeji kao zabavni parkovi

Ono što je Peteru Mezenheleru posebno važno jeste i to da sadržaji na tom mestu podjednako privlače i decu, ali i odrasle, koji u suštini muzeje ne posećuju redovno. Radionice su zato besplatne, a finansiraju ih razni sponzori. Naime, ta vrsta obrazovanja, takozvana muzejska pedagogija, u Nemačkoj je zapravo popularna još od 60-ih godina prošlog veka. Još tada se počelo sa uvođenjem raznih programa što je trebalo da privuče sve delove društva, a ne samo takozvanu elitu. Taj trend se sada itekako uočava. Muzeji u Nemačkoj odavno privlače mase, a neki su u međuvremenu mutirali u prave zabavne parkove.

Za mališane je, naravno, naročito interesantno da dodirnu ono što vide. To veoma dobro znaju i u kelnskom etnološkom muzeju. Tokom obilaska oni koji to žele mogu ruke da gurnu u posebne kutije u kojima se nalaze krzna raznih životinja. „To je mačka!“, kaže sedmogodišnja Sofi. „Ne, to je sigurno koza!“, viče Leonard. „Nije ni mačka ni koza. To je kamilja dlaka“, kaže Laura Vinkler. Jednom rečju, deci je tu očigledno itekako zabavno. „Zanimljivije je nego u školi. Zato uvek rado ovde dolazim, uvek naučim nešto novo, a na kraju, u radionici mogu nešto i sam da napravim“, priča 11-godišnji Kristijan. I on će sigurno ponovno da dođe. Možda već sledeće nedelje kada je na programu ponovo kultura američkih Indijanaca. Tada će neko vreme moći da provede u pravom, tradicionalnom vigvamu.

Autorke: Suzane Kords / Željka Telišman
Odgovorni urednik: Ivan Đerković