Poslednja smrt na Berlinskom zidu

Zaštićeni tamom, dvojica mladića su se to veče provukla kroz bašte Istočnog Berlina. Bio je 5. februar 1989, nešto pre ponoći. Njihov cilj bio je kanal Bric koji je povezivao podeljeni Berlin. Kris Guefroj i njegov prijatelj Krisitijan Gaudijan, nadali su se da će na tom mestu uspeti da pređu tada jednu od najbolje čuvanih granica u celom svetu.

Njih dvojica su, naime, načuli da je graničarima DDR-a tajno izdat nalog da ne upotrebljavaju silu, što je do tada bila praksa prilikom svakog pokušaja bekstva. Informacije su dobili, kako je izgledalo, iz pouzdanih izvora: od jednog vojnika koji je bio na službi u Tiringiji. Hrabro su preskočili tri metra visok Berlinski zid, a potom i žičanu ogradu iza njega. Ali tada se dogodila nesreća. Jedan od njih aktivirao je alarm za uzbunjivanje i u istom trenutku je kompletna „linija smrti“ bila potpuno osvetljena.

Poslednja žrtva

U najvećoj mogućoj žurbi, pred spasonosnom granicom, jih dvojica nailaze na još jednu, skoro tri metra visoku žičanu ogradu. Očajnički su jedan drugom pokušali da pomognu, ali bilo je već kasno. Graničari su otkrili oboje „republičkih izbeglica“ i otvorili vatru. Naredba da se, u slučaju belkstva puca iz vatrenog oružja, ipak je još uvek bila na snazi. U kiši metaka gine Kris Guefroj. Jedno zrno pogodilo ga je pravo u srce. Kristijana Gaudijana, teško ranjenog, hapse.

Pucnjava je odjekivala kroz noć. I Karin Guefroj, Krisova majka, čula je pucnje. Tek sutradan je saznala da je na granici ubijen njen sin. On je bio poslednja žrtva u pucnjavi na tzv. „liniji smrti“, Berlinskog zida, pre njegovog konačnog pada.

DDR nema spisak ubijenih

Do danas je nejasno koliko je zaista ljudi poginulo zbog smrtonosne granične politike DDR-a. Berlinski zid je od severa do juga, u dužini od oko 1.400 kilometara, nadgledala granična služba DDR-a. Na Slobodnom univerzitetu u Berlinu pokrenuli su projekat kojim pokušavaju da dođu do razjašnjenja.

„Trenutno radimo na 1.036 slučajeva osoba čiji je identitet poznat, a tu su još 192 slučaja nepoznatih osoba", kaže za Dojče vele istraživač Jan Kostka. Sam DDR nije vodio spisak ljudi koji su ubijeni na unutrašnjonemačkoj granici, na Zidu. Naprotiv, oni su te slučajeve veoma dobro zataškavali. A porodice žrtava Štazija (tajna policija Istočne Nemačke) bile su prinuđenje na ćutanje.

Čak je i porodici Krisa Guefroja bilo šturo rečeno da je on stradao u napadu na jednu zaštićenu vojnu zonu. Ali, majka je sumnjala jer je baš te noći čula pucnje. Dve sedmice kasnije, porodica daje čitulju u „Berliner cajtungu“ u kojoj se saopštava da je nastradao u „nesrećnom slučaju“ – kako je bilo i propisano pravilima.

Zapadni novinari na sahrani

Ali, na sahranu je došao veliki broj zapadnih reportera. Tadašnji radio RIAS, koji je program emitovao iz Zapadnog Berlina, izvestio je:“"Ta nejasna formulacija o tragičnom načinu na koji je Kris zauvek sklopio svoje oči, ponovljena je i u profesionalnom posmrtnom govoru danas popodne. Više od toga se nije zvanično moglo čuti. A na groblju su se već od ranih jutarnjih sati mogli videti pripadnici državne bezbednosti. Neki o dnjih su u civilu bili prisutni i tokom ceromonije iznošenja urne u kapeli“.

Takva pažnja slučaj Guefroj čini izuzetkom. U većini drugih slučajeva, Štazi je to uspešno prikrivao i zastrašivao porodicu. Do danas. „To je pipavo istraživanje u koje se moraju uvek iznova uključivati novi detalji“, ukazuje Jan Kostka. „Mi na mesečnom, pa i dnevnom nivou moramo da procenjujemo izveštaje institucija koje su bile involvirane u događanja na granici, i da proveravamao da li je bilo izveštaja o ubistvima na granici.“

Neljudski sistem

Tek nedavno je moglo da bude saopšteno koliko ljudi je smrtno stradalo na Berlinskom zidu: 138 njih, kao i sam Kris Guefroj. Taj broj oslanja se na nova saznanja Slobodnog univerziteta u Berlinu, dopunjena projektom Memorijalnog centra Berlinski zid i Centra za savremenu istoriju u Potsdamu. Radi se, doduše, samo o osobama koje su stradale zbog graničnog režima, odnosno naredbe da se upotrebljava vatra na sve one koji pokušaju da pobegnu. Na to se dodaju još i oni koji su ubijeni pred zidom, a da nisu ni pokušali bekstvo. No, tu nisu ubrojani oni koji su sami sebi oduzeli život jer nisu mogli da podnesu činjenicu da su „uzidani“ u režim DDR-a.

Međutim, smatra zamenica direktora Memorijalnog centra Berlinski zid Marija Noke, mnogo su važnije životne priče onih koji su stradali, nego njihov broj. „Odlučujuće pitanje jeste šta su ti ljudi preživljavali. Zašto su se odlučivali na tako riskantan potez i šta su bili razlozi koji su ih pokrenuli na nešto takvo.“

Kris Guefroj imao je samo 20 godina kada je 5. februara 1989. godine podlegao hicima graničara. Taj svršeni konobar trebalo je da ode na odsluženje redovnog vojnog roka. Ali, umesto da služi DDR-u, više je voleo da živi u slobodi i proputuje svet. Samo devet meseci nakon njegove smrti, 9. novembra 1989, Berlinski zid je pao.

Autori: Mark fon Lipke-Švarc / Svetozar Savić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković