Poslednje večere u Firenci

Gosti konzervatorijuma Santa Maria de li Anđeli u Firenci uz doručak imaju i posebnu poslasticu. Uz kapućino dobijaju gozbu za oči: fresku „Poslednja večera“. Delo Matea Roselija iz 1614. godine pokriva zid trpezarije. To je važan rad uticajnog umetnika i za razliku od većine gradskih bogatstava, posetioci mogu da ga vide besplatno.

Poslednji obrok Isusa Hrista sa njegovim učenicima je tema koja se ponavlja u Firenci. Poslednja večera se može naći na renesansnim freskama, crkvama, čak i na trgu Svetog Marka, na zidu jedne od knjižara. Poseta ovim umetničkim delima – ne košta. „Kad obilazite ta dela, vrlo ste često jedina osoba tamo. Retko ko odlazi na San Apoloniu i San Salvi, možete biti skoro potpuno sigurni da ćete tamo biti sami. Pravo je čudo da je pristup tim delima besplatan, jer imaju svega nekoliko posetilaca“, kaže Robert Hatfild, profesor umetnosti na Univerzitetu Sirakuza u Firenci.

Većina ovih dela je slikana kako bi se ukrasile trpezarije za časne sestre i monahe. Iako je Vatikan bio bogat, većina crkvenih redova nije, pa je pitanje ko je plaćao unajmljivanje vodećih umetnika u Italiji. „Oni su morali imati donatore. Mislim da ne znamo u većini slučajeva ko je stajao iza toga. U svakom slučaju to je divna ideja, predivan način da se dekoriše trpezarija, veoma prikladno“, objašnjava Hatfild.

Različite interpretacije

Svako prikazivanje Poslednje večere je drugačije. Domeniko Girlandajo je slikao stabla voća i ptice u letu na njegovoj verziji u manastiru Svi sveti. U San Salviju, Andrea del Sarto je uhvatio momenat kada Hrist objavljuje da će ga izdati jedan od njegovih učenika. U nekadašnjoj opatiji Pjaca dela Kalca, direktor Stefano Vitum pokazuje još jednu poslednju večeru umetnika Frankiabiđia „Urbana legenda kaže da je Frankiabiđio pronašao crteže Poslednje večere Leonarda da Vinčija. Možda je u pitanju samo legenda. Ali kada pogledamo Frankiabiđiovu fresku, svakako možemo pronaći neke interesantne motive Leonardovog dela iz Milana.“

Frankiabiđiova Poslednja večera izgleda skoro kao zabava, gosti se naginju preko stola i vode žive razgovore. I za razliku od većine mesta gde se nalaze slike Poslednje večere, Frankiabiđiova soba je ostala skoro potpuno ista već više od 500 godina, kaže Vitum. „Ova soba je ista kao i 1400-tih, drveni stolovi i ostalo. Sve je u originalnoj postavci – jedino nedostaju sveštenici koji su čitali psalme dok drugi jedu. Sada se ovde održavaju banketi i svadbeni ručkovi.“

Motiv koji je fascinirao umetnike

Najraniji prikazi Poslednje večere se mogu pronaći još u katakombama iz perioda ranog hrišćanstva. U toku renesanse motiv poslednje večere je inspirisao toliko mnogo umetnika, a profesor Robert Hatfild kaže da nikad nije objašnjeno zašto: „To je jedan od onih kulturnih plamena, kulturnih eksplozija, gde jedna stvar vodi drugoj, a ona sledećoj. Mislim da niko nije objasnio Periklovu Atinu, ili Firencu u 16. veku ili Pariz u 19. veku. Jednostavno, to se desilo. Nadajmo se da će se jednom desiti ponovo, negde.“

Leonardo da Vinči, iako je bio iz Firence, svoju verziju Poslednje večere naslikao je u Milanu, ali u Da Vinčijevom rodnom gradu možete videti desetine primeraka sa istom temom, koji jednako ostavljaju bez daha i nalaze se u boljem stanju od Da Vinčijevog remek-dela.

Autori: Žan di Marino / Daniela Vranković
Odg. urednik: Nemanja Rujević