Poslednji apel Helmuta Kola

Možda će Helmut Kol da doživi istu sudbinu kao Stefan Hesel. Nekadašnjeg francuskog pripadnika pokreta otpora i diplomatu Ujedinjenih nacija, 2010. godine toliko je razočarala realnost 21. veka da se u poznim godinama još jednom latio pera. „Pobunite se“, poručio je tada 93-godišnjak francuskoj omladini i zatražio od nje da se jasno izjasni protiv finansijskog kapitalizma i podrži pacifizam. Heselov pamflet na samo 14 stranica štampan je u milionskom tiražu.

I nova knjiga nekadašnjeg kancelara Kola je tanka. Naslov glasi „Iz brige za Evropu“, a podnaslov „Apel“ – 120 stranica iz pera čoveka koji je do sada pisao samo deblje knjige. Da li je taj tekst Kolova ostavština? Oporuka bivšeg kancelara? Tanka knjižica, zato što 84-godišnjaku nije ostalo još mnogo vremena? To je bio prvi utisak na predstavljanju knjige u Frankfurtu. Kol poput voštane figure sedi u kolicima, teško mu pada svaka rečenica koju želi da izgovori. Brojne polurečenice su nerazumljive ili teško razumljive. Kako se u takvom stanju uopšte piše knjiga?

Pomoćnica Helmuta Kola

Na to pitanje odgovara Kolova supruga Majke. Ona je uvek uz bivšeg kancelara tokom njegovih javnih nastupa – zato što Kolu, kancelaru nemačkog ujedinjenja i počasnom građaninu Evrope, treba pomoć otkako je pre šest godina pao i teško se povredio: „Moj muž sve to ima u glavi.“ Majke Koh-Rihter odlazi u arhive, za Kola traži ono što on „ima u glavi“, „servira“ mu sve to u malim porcijama. To valjda znači da ona piše tekstove, koje Kol zatim rediguje. „I onda on kaže: to želim da kažem, to ne želim, tu bih hteo drugačije da se izrazim.“ Kol više ne može da satima diktira tekstove, ali u načelu je njegova tehnika rada „kao i pre“, tvrdi gospođa Kol-Rihter.

„Kao pre“ – to je osnovna tema u Kolovoj knjizi. „Pre“, to znači u njegovoj generaciji, onoj koja je preživela strahote Drugog svetskog rata, generaciji kojoj je Evropa još bila tema koja im leži na srcu. Naravno da je tada svako sledio svoje nacionalne ciljeve. I, svejedno, nikome ne bi pala na pamet ideja da zajedničke evropske vrednosti žrtvuje za ostvarenje unutrašnjih političkih ciljeva. Zato što je svakome bilo jasno da evropsko ujedinjenje garantuje mir na kontinentu. Upravo te misli Kol ponovno želi da stavi u prvi plan. On bi hteo da su uzori oni političari koji imaju smisao za evropsko zajedništvo, koji imaju duh zajedništva. Samo tako građani mogu da podržavaju Evropsku uniju – umesto što je samo „izdržavaju“.

Evropska unija u srcima?

Na te misli nadovezuje se i Žan-Klod Junker. On želi da ih „instalira“ kao moto rada nove Evropske komisije na čijem je čelu. To je komisija koju je Junker nazvao „Komisija poslednje šanse“, zato što ona mora ponovno da osvoji srca građana Unije. S obzirom na tako dramatične reči, ipak pomalo čudi da Junker svoj prvi radni dan nije proveo u Briselu, već u Frankfurtu, u društvu starog prijatelja Helmuta. Kol je za Junkera jedan od dva još živa evropska politička uzora. Drugi se zove Žak Delor i s njim će se Junker sastati u četvrtak (6.11). Simbolika na početku mandata predsednika „Komisije poslednje šanse“.

Uvođenje evra nije bio ustupak Francuskoj kako bi se od Fransoa Miterana dobio „blagoslov“ za ujedinjenje Nemačke, piše Kol i dodaje da je evro uveden kako bi proces evropskog ujedinjenja postao ireverzibilan. To Kol piše, a Junker izričito naglašava prilikom predstavljanja knjige. Zato što njegov prijatelj Helmut mora u svojim rukama da zadrži pravo da „objasni“ sopstveno životno delo. To pravo je u stvarnosti – napadnuto, pre svega tokom izborne kampanje za Evropski parlament. Napala ga je evrokritična stranka Alternativa za Nemačku, koja je na kraju i osvojila sedam odsto glasova. Ideja za knjigu „Iz brige za Evropu“ nastala je upravo tih nedelja.

Oštra kritika na račun naslednika

Ne, Alternativa za Nemačku se u knjizi ne spominje ni jednom jedinom rečju. Tu je Kol državnik starog kova. Za njega postoje protivnici koje nikada ne bi spomenuo imenom i prezimenom jer smatra da bi ih tako počastio, a ne bi im naštetio. Protivnik kojeg spominje imenom i prezimenom jeste crveno-zelena vlada s kancelarom Gerhardom Šrederom na čelu, koja ga je i „proterala“ iz kancelarskog ureda nakon 16-godišnjeg mandata. Svom nasledniku Kol pripisuje tri fundamentalne greške: da je dozvolio ulazak Grčke u evrozonu, da je previsokim državnim deficitom prekršio Pakt stabilnosti i da je svojim „ne“ učešću u ratu u Iraku naštetio transatlantskim odnosima.

Način na koji Kol formuliše te tačke u svojoj knjizi, jasno stavlja do znanja da se tu radi isključivo o „pravu na objašnjavanje sopstvenog životnog dela“. Radi se i o poravnanju nekih starih računa, o (očigledno) još uvek postojećim frustracijama zbog gubitka izbora 1998. Pritom nije Majke Kol-Rihter, Kolova druga supruga, ta koja svog bespomoćnog muža „gura“ pod svetlost reflektora i pred kamere, kako se to već u više navrata pretpostavljalo. U Frankfurtu je postalo jasno: to je Kol, on sam ne može da prestane da se obraća javnosti, da jednostavno prepustiti da stvari teku svojim tokom. On poseže za mikrofonom, iako je pitanje bilo upućeno Junkeru, iako se on jedva razume dok priča.

Helmut Kol – živi spomenik, koji bi tako rado hteo da kaže još i više nego što može. On deluje gotovo tragično, ali očigledno je i to da uživa u medijskoj eksponiranosti – okupilo se 80-tak novinara, tu je desetak TV-ekipa. Nakon konferencije za novinare, na kafi se druži sa samo četiri odabrana novinara. Među njima je, naravno, i šef tiražnog tabloida „Bild“, koji mu je i danas sklon.

Zašto?

Zašto Kol u stanju u kojem se nalazi sve to uopšte radi? To će do daljeg ostati njegova tajna. Očigledno je da on baš tako želi i to je no što kod mnogih izaziva osećaj teskobe. I nije u tome sam: „Zdravo Žan-Klode, želim ti sve najbolje na novoj funkciji!“ To je na kraju prezentacije Kolove knjige Junkeru doviknuo jedan penzionisani televizijski novinar. Predsednik Evropske komisije me poznaje, s njim sam na „ti“ – nekima to valjda pomaže u savladavanju svih teškoća koje sa sobom donosi starost...