„Poslednji dani Evrope“

„Proživljavamo poslednje dane Evrope“, poruka je pisca Henrika Brodera, koju prenosi ekonomski portal Dojče mitelštands nahrihten. Reč je o govoru na privatnoj božićnoj proslavi koji, kako se napominje, ne treba shvatiti „fizički, već više filozofsko-metaforički. „Prošlog ponedeljka sam pratio direktan prenos svečanosti dodele Nobelove nagrade za mir Evropskoj uniji. Neposredno pre toga sam imao noćni let iz Vašingtona za Frankfurt, i bio sam još ponešto omamljen. Ali, ta vrsta omamljenosti izoštrava čula, čovek, doduše, sve vidi pomalo nejasno, ali zato mnogo jasnije čuje neke međutonove. Pretpostavljam da sam bio jedini u ovom prostoru koji je gledao svečanost. Jer, ona je održana u vreme kada normalni ljudi rade, i kada jedino samohrane majke, kraljevska visočanstva i pripadnici briselske birokratije mogu sebi da dozvole da sede pred televizorom a da ne razmišljaju o tome kako će platiti televizijsku pretplatu.“

„Dakle, gledao sam tu dodelu, ne znajući da li da se smejem ili da plačem. Nagraditi EU zato što je sačuvala mir u Evropi, to je isto tako šašavo kao i nagraditi Vojsku spasa za to što nije ušla u posao sa alkoholom, drogama, kurvama i oružjem. Ili – kao kada bismo nagradili Crveni krst za to što ne drži koncentracione logore. Uostalom, mirna Evropa nije garant mira, već je rezultat vojne intervencije bez koje danas ne bismo tako udobno sedeli na okupu, a i da smo u tome uspeli, onda verovatno da bismo proslavili poslednju uspešnu akciju Legije Kondor.“

„Kao neko ko je prve godine života proveo u Poljskoj, imam laku alergiju na pojam mira. Ne zato što sam za rat, već zato što je mir opšti alibi kojim može da se pravda svaki varvarizam. I Berlinski zid nam je predstavljen kao mera za očuvanje mira, kao mirotvorna, neizbežna mera koja nema alternativu. Kada danas pogledam akcije mirovnog pokreta, koji mirno posmatra masakre u Siriji, ali neumorno demonstrira protiv angažovanja nemačkih vojnika u Avganistanu i stacioniranja raketa Patriot u Turskoj, znam da su pacifizam i kretenizam – bliski rođaci.“

„Dan posle dodele u Oslu, glavnom gradu zemlje čiji su građani dva puta odbili da uđu u EU, pročitao sam u Veltu članak o vašaru taštine na kome se do poslednjeg trenutka raspravljalo o tome ko će primiti nagradu i ko će držati govor. Predsednik Komisije EU Barozo, predsednik Saveta EU Van Rompej i predsednik Parlamenta EU Šulc, i pored punih kalendara, svađali su se oko toga kao kotlokrpe i pokušavali da jedan drugog izbace iz igre. (…) Ako želite objašnjenje tih taština, preporučujem Vam da obiđete internet-prezentacije ovih alfa-mužjaka iz Brisela.

„Žoze Manuel Barozo je studirao privredu i socijalne nauke i predavao na nekim univerzitetima. Njegove Socijaldemokrate su konzervativna stranka koja u Evropskom parlamentu pripada poslaničkom klubu Evropske narodne stranke. Bio je ministar spoljnih poslova i šef vlade Portugalije, da bi 2004. bio proglašen za predsednika Komisije EU. Herman van Rompej, prvi stalni predsednik Saveta EU, počeo je političku karijeru kao zamenik predsednika Omladinske organizacije flamanskih demohrišćana. Zbog svog neupadljivog i uzdržanog ponašanja dobio je nadimak Sfinga. I dok je bio premijer Belgije od decembra 2008. do novembra 2009. za većinu Belgijanaca je ostao nepoznat. Isto tako se ne zna kakvu funkciju on obavlja kao predsednik Saveta EU.“

„Predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc je veseli Rajnlanđanin sa kojim bi čovek poželeo da svakog vikenda slavi karneval. U ranijem životu je bio predsednik opštine Virzelen kod Ahena i kao takav – kako piše u Vikipediji – posebno odgovoran za gradnju akvaparka Akvana. S obzirom na finansijsko stanje opštine, sada se na taj projekat gleda kritički: Akvana je preopteretila budžet. Ali, time se Šulc kvalifikovao za važnu funkciju u EU. U svom kabinetu on ima šefa kancelarije, zamenika šefa kancelarije, izvestan broj asistenata i savetnika, uz to savetnike asistenata i asistente savetnikâ, četiri predstavnika za štampu i ličnog portparola, jednog sekretara za termine, jednog glasnika, jednog kamerdinera i jednog vozača. Sve zajedno 38 ljudi koji se s njim voze između Brisela i Strazbura. (…) Nedavno sam, zajedno sa Hamed Abdel-Samadom, otišao u kratku posetu Šulcu – snimili smo razgovo sa njim za jednu epizodu našeg safarija po Evropi. Tom prilikom nam je rekao i sledeću rečenicu: Kada bi EU bila država i podnela zahtev za prijem u EU, taj zahtev bi bio odbijen - zbog nedostatka demokratske supstance.“

„Tako, na primer, Parlament EU nema prava da inicira zakone; on samo blagosilja odluke Evropske komisije. Jedan od poslanika koje smo sreli rekao je da je reč o protokolarnom parlamentu koji ga podseća na stanje u bivšem DDR-u. Jedan komesar nam je objašnjavao zašto nema protivrečja u tome što EU subvencioniše gajenje duvana i istovremeno finansira kampanje protiv pušenja (…) Od nas se traži da bezuslovno verujemo onima koji su kolima udarili u zid i sada govore da su u stanju da poprave i kola i zid (…) Da li bismo dali drugu šansu lekaru kojoi nam je umesto krajnika izvadio slepo crevo? (…) - Ne bismo… ali kada se radi o Evropi, to činimo, jer – nemamo izbora. Stvar nema alternative. Znači, nastavljamo je ne zato što smo ubeđeni da je to ispravno, već zato što smo prešli tačku sa koje više nema povratka…“

Smislite rođendansku pesmu!

A Špigel donosi članak pod naslovom: „Zaustavite Happy Birthday!“ – podsećajući da je u pitanju najpoznatija pesma na svetu koja se peva na engleskom. „Sada se na internetu traži pesma koja bi je zamenila, i koja bi mogla da se peva – besplatno. Za mnoge su čak reči Happy Birthday prve engleske reči koje su uopšte naučili da izgovaraju. Ali, niko obično ne postavlja pitanje autorskih prava na ovu pesmu. A ona su u rukama firme Vorner mjuzik. Pri tome je pesma zaista prastara. Melodija se u javnosti prvi put pojavila 1893. Izmislile su je vaspitačice Mildred Hil i Peti Smit iz Kentakija. Tekst je tada počinjao sa: Good morning to all – dobro jutro svima. Tek kasnije je dodata i druga strofa sa danas poznatom rođendanskom čestitkom, koja je prevedena na mnoge jezike.“

„Takve činjenice mogu da se pročitaju na primer na portalu koji satirički podseća na kršenja autorskih prava – unhappybirthday.com. Tu piše i ovo: Ako vidite nekoga ko je pevao Happy Birthday, u restoranu, u parku ili školi, prijavite to organizaciji ASCAP (koja se bavi zaštitom autorskih prava u SAD). Tamo su i pesma i tekst registrovani od 1935; kao kompozitorke važe pomenute vaspitačice, ali je prava od njih kupila kompanija Čepel mjuzik pablišing, sada: Vorner/Čepel, deo kompanije Vorner mjuzik grup. U SAD će ta prava važiti do 2030, a u EU samo do 2016, jer je Peti Smit umrla 1946, a ovdašnji rok zaštite muzičkih dela iznosi – 70 godina.“

„Onaj ko ovu pesmu iskoristi u nekom filmu, ko je javno peva, na primer u školi, na nekoj bini, ili je ugradi u neku muzičku čestitku, to – teoretski - mora i da plati. U pitanju je jedno od najvrednijih prava na javno izvođenje koje postoji, piše ASCAP u jednoj brošuri, dodajući da se te male isplate sumiraju i da samo u SAD pesma godišnje donosi dva miliona dolara. To se ne sviđa mnogima koji su sada rešili da nađu neku novu rođendansku pesmu podesnu za čitav svet. Taj posao neće biti lak.“

Pripremio: Saša Bojić
Odg. urednik: Ivan Đerković