Poslednji dani u Idomeniju

Tomas Purnaras sebe opisuje kao dobro situiranog penzionera. No taj čovek iz severnog grčkog gradića Polikastro trenutno brine zbog izbeglica iz obližnjeg Idomenija, seoceta na makedonskoj granici koje je postalo simbol zatvorene Balkanske rute. Ne brine Purnaras jer su izbeglice i migranti ovde pristizali u hiljadama, već zbog toga što sada odlaze. Od utorka ujutru grčke vlasti autobusima prebacuju ljude iz neuslovnog kampa u smeštaje oko Soluna. Priručni šatori na blatnjavoj livadi, pokisla i promrzla deca i stotine dobrovoljaca koji se trude da pomognu – tih slika više neće biti u Idomeniju, pred makedonskom žičanom ogradom.

Ali, iz ugla penzionera iz Polikastra, to nije baš sjajna vest. „Shvatam da ovim ljudima trebaju bolji životni uslovi“, rekao je Purnaras reporteru DW-a. Pogotovo jer posle pljuskova i mraza ovaj deo Balkana očekuju paklene vrućine i uslovi koji pogoduju širenju infekcija. Ali, s druge strane, penzioner se plaši da će se „lokalna ekonomija praktično raspasti kada region napuste izbeglice, a sa njima i nevladine organizacije“.

Umesto vojnika

Polikastro je tipičan garnizonski gradić severne Grčke: nije lep, ali ima svoje draži, živahan je i prijatno pregledan. Panoramom dominiraju betonske fasade. U zlatna vremena je u varoši i okolini bilo smešteno 3.000 vojnika, ali je posle nekoliko rundi štednje ostalo tek njih 800. Inače su jedini došljaci u Polikastru bile kamiondžije na svom putu kroz Evropu. Prošle godine su, međutim, gradić otkrile nevladine organizacije i volonteri iz celog sveta koje je izbeglička kriza dovela ovamo. „Od tada su u gradu iznajmljeni svi apartmani, čak i podrumi. Za lokalnu privredu su nevladine organizacije bile ogroman izvor prihoda, kao ranije vojska“, kaže Purnaras, koji već 46 godina živi u Polikastru.

Penzioner ipak u svakoj drugoj rečenici naglašava da u Polikastru ne žive egoisti – iako Grčkoj ne ide sjajno, lokalci su, kaže, uvek pomagali izbeglicama. Često su delili hranu ili kuvali za migrante. Poštar Panajotis Depudis nalazi efektan odgovor: „Daj i biće ti dato.“ Hoće reći da su meštani i izbeglice dobrodošli jedni drugima. Depudis ne veruje da će baš sve izbeglice otići iz Idomenija: „Manjak kapaciteta za smeštaj je ozbiljan problem. Neće moći da rasele sve ljude“, kaže pedesetogodišnjak. On smatra da bi lokalni političari trebalo da spreme koncept obrazovanja i integracije za izbegličku decu. Najkasnije u septembru, posle letnjeg raspusta, decu koja ipak ostanu treba uvesti u školski sistem.

Novinari nepoželjni

Zvaničnici u Atini nemaju nameru da iko ostane ovde i u sredu (25.5.) su nastavili sa raseljavanjem neuslovnog kampa u Idomeniju. Još u utorak je 2.000 izbeglica mirno napustilo kamp – tako bar kažu portparoli atinskih vlasti. Jer novinarima nije dozvoljeno da svojim očima vide šta se dešava. Može se prići tek do jedne raskrsnice pet kilometara od kampa, odakle treba izveštavati pod nadzorom policije. Novinari s posebnim tretmanom su samo oni iz državne novinske agencije ANA i javnog servisa ERT, koji retko prenosi izveštaje s lica mesta. Na povratku u Polikastro pada u oči da izbeglice više ne idu ka Idomeniju – ni peške, ni vozilima. Policijske patrole na svakih hiljadu metara zaustavljaju sumnjiva vozila.

Sumnjivi su im izgleda posebno taksisti ukoliko se kreću u pravcu granice. Rizičan, ali isplativ posao. „Ne bih se nikada time bavio“, kaže taksista Lazaros. Navodi da policija ne zna za šalu te da bi taksistu koji prevozi izbeglice smatrala krijumčarem ljudi. Zato Lazaros izbegava da vozi ka granici. Kaže da je pre dve nedelje vozio dvojicu Grka ka Đevđeliji, kune se da to nisu bile izbeglice. „Ne, išli su na turnir u pokeru.“ Luksuzna kazina na makedonskoj strani čekaju na imućne Grke. I to je svakodnevica koja se ovde prepliće s izbegličkom krizom.