Poslednji lovci na poslednje naciste

„Ubistvo ne zastareva“ – kratko odgovara Andreas Brendel kada ga pitaju da li je legitimno da se pred sud izvede čovek od 92 godine. Brendel je državni tužilac i njegova je dužnost da istražuje teške zločine. „Još uvek postoje žrtve i porodice žrtava“, podseća Brendel, koji je već deset godina na čelu Centrale za rešavanje nacionalsocijalističkih zločina u Dortmundu.

Komesar Štefan Vilms takođe istražuje nacistička zlodela. On je vođa grupe istražitelja pri pokrajinskoj policiji u Diseldorfu, i njegovo odeljenje je jedinstveno u Nemačkoj, jer istražuje isključivo zločine iz Hitlerovog doba. Vilms i Brandel blisko sarađuju i podjednako su odlučni da žrtvama pruže makar nekakvu pravdu. „Ljudima je to važno“, kaže Vilims.

On se seća istrage masovnog ubistva u Italiji, kada je u jednom podrumu odstreljeno 60 ljudi. Preživeo je samo jedan mladić. Nakon što je taj preživeli konačno dao svoj iskaz, zagrlio je Viimsa i zahvalio mu. „Čekao me je šezdeset godina“, kaže komesar. Možda mu u poslu pomaže to što je rođen tek 1959. Žrtve znaju da nije učestvovao u zlodelima nacista. On ipak oseća težinu tih zločina: „Kao Nemac, imam određenu odgovornost za ono što se desilo“, tvrdi on.

Optuženi ima 92 godine

Andreas Brendel ulazi u palatu pravde u Hagenu. Crno odelo, bela košulja, kravata, naočare, vrlo zvanično. U sudnici pokrajinskog suda se ispituje slučaj Zirta Bruinsa. Bruins je na jesen 1944. bio pripadnik Službe za bezbednost i kontrolu granica u Holandiji. Optužen je da je tada učestvovao u ubistvu jednog od pripadnika pokreta otpora. Bruins sada ima 92 godine. Više nema preživelih svedoka, pa se saslušavaju učesnici jednog ranijeg procesa protiv istog optuženog.

Naime, kada se ovaj Holanđanin prvi put našao pred sudom, 1980. godine, osuđen je za ubistvo bez predumišljaja. „Razlika između prvostepenog i drugostepenog ubistva je namera“, objašnjava Brendel a to pitanje se sada posmatra drugačije nego tokom osamdesetih godina. Da li to znači da su tadašnji sudovi bili preblagi prema nacistima? Brendel ne želi da se bavi time. On namerava da se sada pobrine za pravdu, a ne da se pita zašto se ona stiže tako kasno.

Masakr kod Oradura

Istovremeno, Andreas Brendel i Štefan Vilms ne odgovaraju klišeu fanatičnih lovaca na naciste. Svoj posao rade hladne glave. Pre nekoliko nedelja zajedno su istraživali u Francuskoj, u mestu pod nazivom Oradur sur Glan (na mapi, na naslovnoj fotografiji). Tamo je nemački Vermaht u leto 1944. izvršio masakr. Celo selo je okupljeno, razdvojeni su muškarci i žene od dece i zatim ubijeni. Preživelo je samo nekoliko ljudi. Tužilaštvo u Dortmundu vrši istragu protiv tadašnjih pripadnika oklopnog puka SS „Firer“. Nemačka javnost je tek nedavno čula za taj masakr, ali Brendel i Vilms to odavno istražuju. Već su razgovarali sa preživelima i spremaju listu svedoka.

U Nemačkoj, njih dvojica pretražuju stanove osumnjičenih. Ne smeju da odgovaraju na pitanja o istragama koje su u toku. Ali mogu da pričaju o dokaznom materijalu koji su ranije pronašli. Često su to dnevnici ili pisma, u kojima stoje rečenice poput: „U nedelju uveče sam sa tri druga krenuo po tri Jevreja iz ove oblasti. Smaknuli smo ih po mesečini, pored jevrejskog groblja.“ Našli su i ordenje i fotografije na kojima se vide mesta zločina, pa čak i jedno oružje kojim je izvršen zločin.

Vreme najveći protivnik

Dvojica lovaca na naciste se stalno konsultuju tokom istrage. „Telefoniramo makar jednom nedeljno“, kaže Vilims, „najmanje dva puta mesečno se i vidimo.“ Brendel često dobija zlonamerna pisma, u kojima ga optužuju da maltretira starce. „Njih čuvam u mom regalu“, kaže on suvo. Jednom je dobio i ozbiljne pretnje, u kojima se pomenula i njegova porodica. „Tada više nema šale.“

Brendel i Vilims će nastaviti da rade. „Verovatno sve do smrti poslednjeg nacističkog zločinca“, kaže Brendel. „Vreme prolazi.“ Javnost je tek nedavno saznala da se u Nemačkoj vodi istraga protiv 30 čuvara iz Aušvica. Andreas Brendel i Štefan Vilims imaju još puno posla.

Autori: Sara Judit Hofman / Darko Janjević
Odg. urednik: Nemanja Rujević