Poslednji seljak Fukušime

On zapravo ne bi ni smeo da živi tamo gde živi. On je jedini čovek u zabranjenoj kontaminiranoj zoni iza ruina havarisane nuklearke. Time on krši zakon, ali ne pada mu na pamet da napusti svoju kuću. Policija ga nikada ne bi pustila da prođe kontrolne punktove koji vode ka Fukušimi, ali u zonu ipak može da se uđe zaobilazim puteljcima koje niko ne kontroliše. Macumura stalno prelazi granicu – prošle nedelje je čak putovao u Tokio.“

„Pirinač je posejao prošle godine. Pirinač – sa 500 bekerela – uopšte nije bio jako kontaminiran. Ali, divlji pirinač na susednom polju imao je vrednost od 1000 bekerela, moda zato što cezijum ostaje na površini zemljišta a ja sam moje polje okopao. Macumura provodi dane brinući se o stotinak mačaka, nekoliko pasa, mnogo krava i pet nojeva. To su domaće životinje, ne smete ih prepustiti same sebi. Vlada je htela da pobije sva goveda, jer joj ništa drugo nije palo na pamet, ali zaštitnici životinja su se pobunili. Macumura pripoveda da mu roditelji žive kod sestre i da je to što je ostao već bio predmet svađe. Ali, ljudi u prihvatilištima vrlo pate, tamo nema prostora, oni nemaju šta da rade, nikoga ne poznaju, mnogi obolevaju, neki su umrli. A vlada na nas ni ne misli“, piše dalje u tekstu koji objavljuje Zidojče cajtung.

„Macumura kaže da je računao s tim da će jednom doći do katastrofe. Pri ranijim havarijama su stalno govorili da radioaktivno zračenje do koga je došlo ne ugrožava zdravlje. On kaže da su ljudi koji su radili za firmu Tepko verovali da su sigurni. Sa mnogima je razgovarao. Podvrgnuti su pranju mozga. Oni uopšte nisu mogli ni da zamisle da rade u opasnim uslovima. (…) Osim toga, Macumura se nada da će Tepko doživeti slom, inače se neće dogoditi ništa i oni će se sporiti pred sudom. U Japanu takva suđenja traju po 20, 30 godina. Tada nas više neće biti. Kaže da je, kada je bio u Tokiju, posetio i Tepko. Oni nemaju šta da kažu – samo su se stalno mehanički klanjali i izvinjavali, kao po naučenom tekstu. To su lažovi – Tepko i vlada“, piše novinar Zidojče cajtunga Kristof Najdhart.

Špigel onlajn prenosi čitaocima podatke Ujedinjenih nacija o tome kako troškovi katastrofa nikada nisu bili veći. „Razorni zemljotresi u Japanu i Novom Zelandu su od 2011. napravili rekordnu godinu kada je reč o štetama nastalim zbog prirodnih katastrofa. Privredna šteta iznosi 380 milijardi dolara. Za to su, pored zemljotresa, najviše krive - poplave. Margareta Valdstrem, opunomoćenica UN za minimizaciju rizika od prirodnih katastrofa, rekla je da je samo katastrofa u Japanu od 11. marta 2011. prouzrokovala štetu od 210 milijardi dolara. Privredni gubici su 2011. bili za dve trećine veći od onih iz 2005, kada je uragan Katrina opustošio velike delove SAD.

Najvažnija poruka jeste da smo suočeni sa trendom rastućih privrednih gubitaka, rekla je Valstremova: „Privredna šteta usled prirodnih katastrofa postala je ozbiljna pretnja za mnoge zemlje. Rizik od tih katastrofa je, osim toga, povećan zbog trošenja prirodnih resursa, lošeg korišćenja zemljišta sve većih problema sa zaštitom životne sredine. Danas je 50 odsto svetskog stanovništva izloženo riziku zato što živi u ugroženim regionima.“ Dobra vest je što se smanjio broj žrtava prirodnih katastrofa i to zbog poboljšanja na planu sistema za upozoravanje, ali i za organizaciju spasavanja i pomoći u slučaju da se desi najgore.

Priredio Saša Bojić
Odg. urednik: Jakov Leon