Postkomunista - tvrdokorni nacionalista

Postkomunistički čovek je u većini slučajeva zbunjen čovek, a u dobrom delu i tvrdokorni nacionalista, koji je tvrdu komunističku veru, bez puno problema, zamenio nacionalističkom, jedna je od teza iz knjige “Homo Postkomunistikus”, psihologa Mikloša Biroa.

Prema rečima izdavača, urednika edicije “20. vek”, antropologa Ivana Čolovića zbunjenosti i lošim navikama našeg čoveka ne doprinosi nekakav “naš mentalitet” ili “naša nekultura”, nego pre svega loš sistem u kojem živimo. Čolović je kao ilustraciju odabrao jedan pasaž iz knjige profesora Biroa:

Izigravanje zakona stvar socijalizacije

“Stojeći u koloni na graničnom prelazu prema Mađarskoj, zapazio sam jedan zeleni mercedes koji nas je bezobrazno zaobilazio. Sticaj okolnosti doveo me je u situaciju da se sa tim istim vozačem nađem u sličnoj koloni na mađarsko-austrijskoj granici. Na pitanje kako to da sada tako strpljivo čeka u redu i ni ne pokušava sličnu avanturu, prvo me je zgranuto pogledao, a zatim odgovorio: ‘E, moj brale, pa nije ovo Srbija!’ Dakle, poenta je, izigravanje zakona nije nikakva stvar mentaliteta ili karaktera nekih naroda, nego zapravo socijalno učenje.”

Reditelj Želimir Žilnik smatra da je kod nas još uvek dominantan “divlji nacionalizam”, koji je bez puno muka zamenio komunizam i kao sistemski i kao kulturni obrazac:

“U našoj tradiciji prosto nije ukorenjeno delovanje protiv struje. Prosto, kao što je u vreme socijalizma bilo i više klimoglavosti nego što je bilo zahtevano (a takvih primera ima na hiljade), tako i u vreme divljeg nacionalizma i vraćanja retrogradnim ideologijama, jednostavno je došlo do toga da na svakom koraku imate više katolika od pape, odnosno više pravoslavaca od crkvenjaka. I u tom smislu, mi zapravo živimo u jednom društvu koje ne samo da je zbunjeno pritiscima i ideolozima, nego je s jedne strane to društvo koje je iznutra tako lako podložno plesni. Kod nas, jednostavno, svaka stvar koja se ideološki zapakuje i uobliči, postaje ne samo zakon, nego neko novo verovanje, sa kojim se ljudi identifikuju do uništenja. Pogledajmo samo poslednjih 15-16 godina.”

Tvrdokorni nacionalisti, demokrate i dezorjentisani

Autor knjige Mikloš Biro ocenio je da u Srbiji ima oko 25 odsto tvrdokornih nacionalista, ali i 25 odsto ljudi kojima nije posebno potrebno objašnjavati šta je demokratija, šta su kulturne vrednosti, šta je vrednosni sistem uopšte. Ostatak populacije čine uglavnom zbunjeni ljudi:

“Ali, između toga postoji jedna velika masa ljudi koja ipak može da bude pomerena, koja može da bude naterana da misli svojom glavom i da kritički gleda prenose Šešeljovog suđenja. Dakle, neki pomak može da bude napravljen.”

Mikloš Biro je objasnio i koje se devize držao pišući knjigu:

“Ja sam se nekako držao one stare poslovice koja kaže da zlo najviše šanse ima da pobedi onda ako dobri ljudi ništa ne čine. Pa nešto ćemo valjda pomeriti i ovakvim oblicima delatnosti, kao što su prosvetiteljske delatnosti”

Na promociji knjige “Homo postkomunistikus” prikazan je i film Želimira Žilnika “Tito po drugi put među Srbima”, snimljen 1994. godine. Film na vrlo efektan način ilustruje upravo zbunjenost, ili bolje rečeno sluđenost građana sopstvenim životom a suočenih sa, za potrebe filma, “vaskrsnulim” Josipom Brozom Titom.