Postoji li tradicija nasilja u Južnoj Americi?

Prema podacima Ujedinjenih nacija, u Meksiku je 2010. godine ubijeno više od 20.000 osoba. U Gvatemali se na 100.000 stanovnika u proseku događa 41 ubistvo, u El Salvadoru čak 66, za razliku od, recimo, Nemačke gde ta brojka iznosi 0,8. Tri spomenute zemlje Južne Amerike nalaze se na vrhu liste zemalja u kojima je nasilje gotovo deo svakodnevice, ali one nipošto nisu jedine. Brutalnost, ubistva i mučenja nekako kao da već pripadaju „tradiciji“ tog kontinenta. Koji su razlozi za to? Nemačka autorka i istoričarka Sabine Kurtenbah nedavno je objavila knjigu „Specifičnosti postkonfliktnih društava u Latinskoj Americi“ u kojoj je iznela rezultate svojih istraživanja na tu temu.

Kada se govori o tri vodeće zemlje, o Meksiku, El Salvadoru i Gvatemali, u oči prvo upada činjenica da su te države u svojoj ne tako davnoj prošlosti doživele razna unutrašnja previranja i velike političke sukobe: u El Salvadoru i Gvatemali je u 80-im i 90-im godinama prošlog veka besneo građanski rat, dok je Meksiko početkom 90-ih bio mesto žestokih okršaja između pristalica revolucionarnog, zapatističkog pokreta sa snagama bezbednosti.

„Ti sukobi su, doduše, sada već bar deset godina okončani, ali nasilje se događa i dalje. Budući da se ono ne povezuje s događajima iz prošlosti već prvenstveno percipira kao instrument nepolitičkih i kriminalnih strujanja, samim tim ne stvara se ni potreba za suočavanjem s prošlošću ili javnim diskusijama na tu temu“, kaže Sabine Kurtenbah. Ali, to nije jedini razlog. Prema njenom mišljenju, razlozi spremnosti na nasilje u zemljama Latinske Amerike su višeslojni. „U El Salvadoru i Gvatemali na primer, iskustva rata i oružanih sukoba iz prošlosti su važni činioci. S druge strane, postoji još nešto, a to je da politika i vlade ne čine dovoljno kako bi smanjile ogromne razlike između bogatih i siromašnih. Socijalna nepravda i siromaštvo još uvek su vrlo važni izvori i razlozi visokog nivoa nasilja na tom kontinentu“, kaže Sabine Kurtenbah.

Rast gradova i slabost državnog aparata

Osim toga, važni faktori su, svakako, i prebrza urbanizacija i slom tradicionalnih socijalnih veza kroz migraciju iz ruralnih područja u gradove. Mesto nekadašnjih porodičnih struktura, zauzele su razne bande kriminalaca kojima se mladi i deca vrlo rano priključuju, s obzirom na to da većina iz razno-raznih razloga više nema roditelje ili nekog ko se o njima brine. „Da stvar bude još problematičnija, kada se govori o bekstvu sa sela u gradove nakon nekog oružanog sukoba koji se dogodio pre desetak godina, mora se imati na umu da je pri tom reč o traumatizovanom delu stanovništva, o ljudima koji su na sopstvenoj koži iskusili nasilje i gubitke. Samim tim, situacija u gradovima dolaskom upravo takvih osoba, mnogo je teža i složenija nego što je to inače slučaj. Nivo spremnosti na nasilje i primenu oružja time je daleko veći, a država sa svoje strane ne čini gotovo ništa kako bi migrantima ponudila pomoć ili neku drugu vrstu infrastrukture“, objašnjava Kurtenbah.

Važnu ulogu svakako igraju i organizovani kriminal, posebno trgovina drogom. Kako kaže nemačka istoričarka, „međunarodne kriminalne mreže najlakše se šire tamo gde za njih postoji plodno tlo, tamo gde vlada siromaštvo i bezakonje i gde, zapravo, ne postoje gotovo nikakve sankcije zbog primene nasilja ili ubistava“. Važan činilac svakako je i činjenica da su državne snage bezbednosti koje su danas na vlasti, u ne tako davnoj prošlosti bile deo vojnih diktatura koje su vladale, odnosno one su donedavno i same učestvovale u brutalnim, oružanim sukobima. Samim time postavlja se i pitanje da li je uopšte moguće od tih snaga očekivati spremnost na promene, reforme kao što su recimo stavljanje vojske pod nadležnost civilnih institucija i jačanje pravosuđa. Zemlje poput Meksika, Gvatemale i El Salvadora na primer, ulažu napore u sprovođenje tih reformi, ali za sada bez posebnog efekta.

Kultura nasilja i njeni korijeni

„Odlučujuće za dalji razvoj neke zemlje nakon okončanja oružanih sukoba, svakako je suočavanje sa prošlošću, budući da se samo na taj način može izvući lekcija kako nasilje nije i ne može biti neko legitimno sredstvo“, kaže Sabine Kurtenbah. Prema njenom mišljenju, samo okončanje nasilnih sukoba ne dovodi nužno do prestanka njegove primene u tzv. „mirnim vremenima“, pogotovo ako je reč o društvima u kojima ionako vlada „mačo princip“ u kojima su primena oružja i nasilja kao deo obrane – legitimno sredstvo.

Osim javnih diskusija, kaže Kurtenbah, veliku ulogu svakako igraju poboljšanje životnih uslova u predgrađima, u kojima žive najsiromašniji. Ona kao primer navodi Kolumbiju i projekte koje je vlada te zemlje, zajedno s međunarodnim humanitarnim organizacijama, sprovela u Bogoti. „Gradonačelnici različitih stranaka godinama su radili na poboljšanju infrastrukture, na obnovi ulica i puteva. Tamo sada ponovno postoji javna rasveta, ljudi se usuđuju da noću izađu napolje, povećao se opšti osećaj bezbednosti“, kaže Kurtenbah. Ona dodaje da su vlasti, pri tom, silu primenjivale vrlo retko, samo u vanrednim okolnostima, s obzirom na to da primena oružja ionako dovodi do eskalacije sukoba. A koliko to upravo za civile može da bude pogubno, pokazuje i najdramatičniji slučaj kada je u Meksiku 2006. godine, u sukobu vlade i kartela koji su kontrolisali trgovinu drogom, stradalo više od 50.000 civila.