Potrošena "slatka" nafta

"Više neće biti jeftine nafte. Potencijalni resursi, odnosno buduće rezerve za proizvodnju 'crnog zlata' nalaze se na velikim dubinama na kopnu, moru i u arktičkom području gde je večiti led. Te buduće nafte neće biti slatke lake (sweet light oil), već nafte sa mnogo štetnih primesa, poput sumpora, ugljendioksida i drugih sastojaka" – kaže u intervjuu Balkan magazinu inženjer Milan Lončarević.

Crnog zlata sve manje na planeti

On je u svojoj bogatoj karijeri u NIS Naftagasu prošao put od naftnih bušotina do funkcije direktora za razvoj i istraživanje. Objašnjavajući astronomski uzlet cene sirove, nafte Lončarević navodi da uzrok tome nisu samo tržišne zakonitosti ponude i tražnje već i čitav niz činilaca među kojima dominira to što je "crnog zlata" na planeti sve manje i što preostalim resursima gospodare političari.

„Snažan razvoj azijskih ekonomija, Kine, Južne Koreje, zemalja Indokine i Indije, doneo je povećanu potražnju sirove nafte“ - kaže Lončarević – „a oporavkom i razvojem ruske ekonomije potražnja se uvećava. Sledeći uzročnik rasta potražnje su Federalne rezerve SAD, kao i sve zemlje OECD-a koje, prema sopstvenom dogovoru, moraju da drže rezerve nafte u količini za 90 dana sopstvene potrošnje. Znači, potražnja je u porastu i takva će biti i narednih godina" - ocenio je on.

Sweet light oil

Ponuda sirove nafte na svetskoj pijaci generalno odgovara potražnji, ali cene rastu.

"Cene barela sirove nafte sve je veća zbog nedostatka slatke lake nafte (sweet light oil) na tržištu. U sweet light oil spadaju američka laka nafta, nafta iz nalazišta Severnog mora, deo nafte sa Bliskog Istoka, Severne i

Zapadne Afrike i Venecuele. Istraživanje, proizvodnja i prerada ove nafte su jeftinije jer se ona nalazi na manjim dubinama te se pri istraživanju značajno smanjuje rizik ulaganja. Proizvodnja, odnosno, eksploatacija najčešće se odvija na račun sopstvene energije ili uz minimalnu pomoć i ulaganja, jer se ova nafta nalazi u pogodnim prirodnim uslovima - ležištima. Pošto ove nafte nemaju štetnih primesa, ili su štetne materije samo u tragovima, njihova prerada je prosta i jeftin(ij)a. Za ove nafte se može reći da su načisto "božji dar". Sličnu vrstu nafte Srbija poseduje i proizvodi iz polja Velebit.“

Inženjer Lončarević kaže da su američka i severnomorska polja "u iscrpljenju", odnosno da su prešla zenit svoje proizvodnje, te je i ponuda manja, a razvojem takozvanih 'levih pokreta' u Južnoj Americi (na zapadu se koriste termini 'leftizam' ili 'čavizam') dolazi do nacionalizacije naftnih polja (u Venecueli), pooštravanja poreske politike (Ekvador, Brazil) te povećanih socijalnih i međudržavnih napetosti (Bolivija, Kolumbija, Ekvador). Pri tome, troškovi kao i nesigurnost proizvodnje rastu, što utiče na sigurnost snabdevanja tržišta a to rezultira rastom cene.

Pretnja napadom na Iran povećava cenu nafte

„Neravnomerna raspodela petrodolara i ekološki zločin koji je u prethodnom periodu napravio Shell u Nigeriji, snažni separatistički pokreti kao i pokreti "zelenih" koji oružanom pobunom utiču na smanjenje proizvodnje nafte u toj zemlji dodatno utiču na eksploataciju. Naftni lobi u saradnji sa državnom administracijom SAD, kako ja ovaj fenomen nazivam 'bušizam', su, u želji da dođu do jeftine nafte, izvršili invaziju na Irak. Cilj im je bio da najpre naftne izvore u Iraku stave pod kontrolu a u sledećoj fazi su planirali to da urade i sa naftnim izvorima Irana. Prema sadašnjim saznanjima, to je trebalo da se dogodi 2007. i 2008. godine. Međutim, taj cilj nije ostvaren a može se reći da je potpuno promašen jer, 2003. godine, kada je invazija na Irak izvršena, srednja cena je bila 27 dolara po barelu, odnosno 31 dolar za barel, preračunato na vrednost dolara iz 2007. godine. Do sredine 2007. godine cena je porasla na 65 dolara po barelu, da bi se do današnjih dana udvostručila. Svaka pretnja napadom na Iran dalje izaziva rast cena sirove nafte“ - upozorio je Lončarević.

SSSR i bagatelna cena nafte – sve je to prošlost

Ali, ne proizvodi se nafta samo u ovim zemljama. Po njegovom mišljenju, nedostatak ove nafte na tržištu se nadomešta drugim tipovima nafte koja dolazi iz ostalih svetskih nalazišta, prevashodno u zemljama bivšeg SSSR. Posle raspada SSSR-a 1991. godine, neočekivano su se na svetskoj pijaci našla brojna otkrivena nalazišta nafte sa ogromnom količinom rezervi "crnog zlata", a cena ovih nalazišta bila je bagatelna. Svi ovi izvori su otkriveni u doba SSSR ozbiljnim, stalnim i stručnim istražnim procesima.

"Zbog nedostatka sredstava, sofisticirane opreme i slabe efikasnosti na velikom broju otkrivenih ležišta nije, međutim, ni otpočela eksploatacija, ili su samo delimično 'privedena proizvodnji'. Tako je, na primer, polje Tengiz otkriveno 1979. godine, do 1991. godine proizvodilo je oko 900.000 tona sirove nafte godišnje dok danas, za isto vreme, proizvodi više od 14.000.000 tona" - podseća Lončarević.

On ukazuje da jačanje državne kontrole nad eksploatacijom u državama nastalim na teritoriji bivšeg SSSR, posebno u Rusiji ("putinizam") i Kazahstanu, pooštravaju poreski zakoni kao i zakoni u vezi sa zaštitom životne sredine. To povećava troškove istraživanja i proizvodnje sirove nafte, te i cene tih nafti na tržištu imaju objektivan razlog za rast. Komentarišući tvrdnje pojedinih analitičara da je skok cena sirove nafte veštački izazvan, Lončarević ocenjuje da među raznim analitičarima koji prate tržište nafte postoji mišljenje da su cene posledica špekulativnog ponašanja investicionih fondova koji investiraju na tržištu nafte.

„I ova opcija je moguća, mada smatram da je treba duže pratiti i analizirati. Ono što se može zaključiti, bez obzira na stvarni ili špekulativni rast cena sirove nafte, je da u narednom periodu više neće biti jeftine nafte. Potencijalni resursi, odnosno buduće rezerve za proizvodnju sirove nafte, nalaze se na velikim dubinama. Preostala ležišta su dublje od 3.500 metara na kopnu, a u vodi su na dubinama većim od 2.500 metara. Ta ležišta su na moru i u arktičkom području, gde je večiti led. Te buduće nafte neće biti slatke lake, već nafte sa mnogo štetnih primesa, poput sumpora i ugljendioksida.“

Budućnost neizvesna

A šta će se dogoditi kad se iscrpe i ova ležišta, Lončarević kaže:

"Sledeći veliki potencijal budućih rezervi su takozvani nekonvencionalni izvori: naftni pesak i naftni tar, kod nas poznati kao uljni škriljci. Sve ovo, međutim, zahteva povećane troškove istraživanja, pripreme za proizvodnju, same proizvodnje, transporta kao i prerade. Potrebna je oprema za rad na velikim dubinama, u dubokoj vodi i u arktičkim uslovima. Da bi se videlo kolika je to razmera investicija može da posluži primer da je istraživanje i uvođenje u proizvodnju nalazišta na koncesiji Sahalin II koštalo više od 24 milijarde dolara - prema kursu dolara iz 2006. godine".

Takođe, napominje Lončarević da zbog visokog sadržaja štetnih materija i visokih ekoloških zahteva, prerada i rafinacija nafte ovog kvaliteta zahteva dugotrajan proces i visoko sofisticiranu opremu, što dalje povećava troškove.

„Troškovi rafinacije se kod tako skupih procesa subvencioniraju direktno iz proizvodnje sirove nafte.“

Inženjer Milan Lončarević je, na kraju intervjua Balkan magazinu, zaključio da prognoze nisu nimalo optimistične a na pitanje, a što se tiče Srbije i toga što njeni građani troše najskuplju naftu Lončarević kaže da povećanje ulaznih troškova kao i povećanje rizika istraživanja uz

povećanje potražnje će i dalje držati visoku cenu nafte.

„Jedino što može umanjiti cenu je sopstvena proizvodnja, bilo gde u svetu gde nafte ima", kaže Milan Lončarević.