Povrće iz pustinje

Otprilike 30-ih godina prošlog veka u pustinji Negev: Simša Blas Izraelski inženjer. pitao se zašto na njegovom imanju stablo raste brže nego druga stabla u okolini. Otkrio je da je cev za vodu pored njegovog stabla imala rupu: kap po kap, voda je vlažila tlo. Počeo je da eksperimentiše. Na kraju je razvio novu metodu navodnjavanja, koja će kasnije biti rasprostranjena po celom svetu: navodnjavanje kap po kap.

Krajem 50-ih godina, Simša Bas je razvio pravi sistem za navodnjavanje kap po kap. Potom je dao otkaz kako bi se posvetio proizvodnji i distribuciji ovog načina navodnjavanja. 1965. je osnovana firma Netafim. A danas, u sto zemalja sveta postoji ovaj sistem navodnjavanja "kap po kap".

"To je bilo slučajno otkriće, ali princip se i danas koristi u celom svetu, u Africi, Latinskoj Americi, Australiji ili u Italiji i Grčkoj" kaže Gideon Oron sa univerzitata Ben-Gurion u Negevu.

Oron se godinama bavio time kako treba zalivati voće, povrće i žitarice, da bi mogli da se uzgajaju i u pustinji. "Sa sistemom navodnjavanja kap po kap potrebno je upola manje vode nego s uređajem za prskanje", kaže Oron.

Ovaj sistema navodnjavanja imao je i nedostatak: na kraju bi iz creva kapljalo manje vode nego na početku. Sada posebna membrana osigurava da pritisak vode u crevu ostaje isti pa tako iz njega uvek curi jednaka količina vode. "Creva sada mogu biti duga i do 500 metara", kaže Oron.

Zalivanje morskom vodom

Odakle voda u pustinji? Oaza, izolovano područje sa vegetacijom u pustinji, često ima dovoljno vode i za uzgajanje biljaka u sušnim područjima. "Ali tu je potrebno paziti", kaže stručnjak za agrokulturu Mihael Herman, direktor firme "Crops for the future".

Njegova organizacija radi na popularizovanju uzgoja zanemarenih ili nedovoljno iskorištenih useva kako bi se svetska agrokultura učinila raznolikijom. "Ispod Sahare su bile ogromne količine fosilne vode, no toliko toga je korišteno i još se koristi, tako da će zalihe u nekom trenutku presušiti", kaže Hermann.

Postoje alternativne metode za dobijanje vode. Neke zemlje skupljaju i pročišćavaju otpadne vode iz gradova i takav reciklirani proizvod koriste za navodnjavanje polja.

U Etiopiji, lokalne zajednice su izgradile terase u sušnim visoravnima i iskopale duboke rovove koji omogućuju da kišnica curi u tlo i povećava nivo podzemnih voda.

U Australiji, u jednom od najsušnijih područja sveta, jedan nemački preduzetnik koristi morsku vodu za uzgajanje krastavaca, paradajza ili paprika.

Pustinje su pogodne za voćarstvo

Gideon Oron kaže da se i slana voda može koristiti za uzgajanje biljaka u pustinjama, ali to zahteva novi model podvodnog navodnjavanja kap po kap, u kojem se cevi s rupama zakopaju duboko ispod zemlje i korenja biljaka.

Oron i njegovi kolege su eksperimentisali sa stablom kruške u pustinji Negev, upoređivali morsku i slatku vodu, tradicionalni sistem navodnjavanja sa navodnjavanjem kap po kap, stavljajući cevi 30 i 60 centimetara duboko u zemlju. Rezultati su pokazali da kapljanje slatke vode 30 centimetara pod zemljom daje najplodniju žetvu - 70 kilograma krušaka po kvadratnom metru godišnje.

I kapljanje slane vode 30 centimetara u tlo nije pokazalo puno lošije rezultate: na taj način se proizvelo 63 kilograma krušaka po kvadratnom metru godišnje. Rezultati su pokazali da bi poljoprivrednici mogli štedeti dragocenu slatku vodu i navodnjavati slanom vodom, a sve to bez smanjenja žetve.

Oron kaže da je važno paziti da tlo ne postane preslano, jer to može uništiti biljke. Međutim, ako je slana voda usmerena ispod zemlje, kap po kap, slana kora će se razvijati duboko u tlu ispod zemlje i biti dovoljno udaljena od korenja biljaka.

„Mada zvuči paradoksalno, pustinje su sjajna mjesta za uzgajanje voća, povrća i žitarica", kaže Mihael Herman. "Naravno da se to ne može bez vode. A ako temperature u pustinji konstantno budu više od 35 stepeni celzijevih, uvezene biljke mogu patiti zbog previsokih temperatura", ističe on. "Te biljke se ne mogu prirodno prilagoditi vrućini i suši, kao urme, mango ili limun. Prednost je u tome što sunce ubrzava fotosintezu, a suvo vreme sprečava širenje zaraza i štetočina." Tako paprike i paradajz mogu da rastu u pustinjskim uslovima.

"Paradajz posebno dobro raste u pustinjama", kaže Herman, dodajući da malo više vode značajno poboljšava rezultat. "Kada biste na polju pšenice koristili jednaku količinu vode, takođe bi se video bolji rezultat, ali to ne bi bilo ništa u poređenju sa dodatnom žetvom paradajza". Osim toga, pšenica i ostale žitarice se mogu lako skladištiti, dakle povoljno kupovati iz udaljenijih krajeva. Međutim, krastavce, paradajz i lisnato povrće lokalno stanovništvo ipak radije kupuje sveže, na pijaci, nego ono uvezeno, zamrznuto u supermarketu.

"Zbog toga poljoprivrednici u udaljenim područjima kao što su pustinje mogu zaraditi više ako uzgajaju ovakve osetljivije proizvode", kaže on. I na taj način pustinja se jednog dana može pretvoriti u zelenu baštu sa voćem i povrćem.

Autor: Franciska Badenšir / Tihana Lohinski

Odgovorna urednica: Dijana Roščić