Povratak vikendaša na Jahorinu

Samo četiri kilometra od vrha Jahorine, na njenim obroncima, na prelepoj zaravni, u gustoj crnogoričnoj šumi Sarajlije su davno pre poslednjeg rata počele da grade vikendice. Zapravo je Olimpijada na planinama oko Sarajeva podstakla mnoge da se okrenu zdravom životu i barem za vikend sparinu grada zamene svežim planinskim vazduhom na 1400 metara nadmorske visine.

Nacionalni sastav ostao isti

Nacionalni sastav vlasnika vikendica odražavao je višenacionalnost Sarajeva. Mesto se zove Velika dvorišta i sa stotinu lepih vikendica izgledalo je kao veliko moderno selo. A onda su selom protutnjali ratni varvari. Od stotinu vikendica ostalo je čitavo samo pet u kojima su bile izbjeglice.

Prvih godina posle rata u Bosni i Hercegovini vikendaško naselje je izgledalo avetinjski. Ne zna se tačno ko se prvi vratio, ali je sasvim sigurno zaslužan za probijanje leda. Danas je obnovljeno oko 75 odsto vikendica, a što je najzanimljivije nacionalni sastav povratnika ostao je gotovo isti.

„Bitno je da se može roštiljati“

Iako još nije uspeo da obnovi vikendicu, Faik Prašović svakog vikenda obilazi svoje imanje. Pokazuje šta je sve morao da uradi na kući i okućnici da bi mogao sigurno da priđe:

„Nemam sad sredstava, a baš bi bilo lepo da i ja svoju kuću sredim. Jahorina je lepa planina, meni je od kuće u Sarajevu, do ovde samo pola sata kolima“, kaže i dodaje da su kontakti sa komšijama različitih nacionalnosti obnovljeni.

„Sve što sam prije znao i sada znam o njima. To su normalni ljudi.“

Faik se nada skoroj obnovi vikendice. Nipošto ne bi prodao imanje iako je bilo mnogo potencijalnih kupaca. Deca su mu u Kaselu u Nemačkoj. I ona dolaze često. Smejući se kaže da nije važno što je kuća „opuhana“ jer, eto, roštilj napolju ipak može da radi. Sin je menadžer u firmi koja prodaje vojnu opremu, a kćerka radi kao krupije u kasinu:

„U ratu su otišli kao deca, fino su se snašli i ne misle se vraćati, za sada, zbog lošeg standarda i loše perspektive. Da je samo posla, a i onima koji ga imaju, plate više liče na neku socijalu“, tužno kaže Faik Prašović.

„Čardak ni na nebu ni na zemlji“

Jedna od najstarijih vlasnica vikendice na Velikim dvorištima je Nura Dervišagić. Ova 80-godišnjakinja svaki dan kroz borovu šumu šeta najmanje dva sata. Stanuje u Sarajevu, a vikendicu je sa tri sina napravila pre 35 godina. U poslednjem ratu je potpuno opustošena, ali su vredne ruke sina Dževada sve popravile i ne samo to. Obnovljena vikendica dobila je i prateći objekat: „čardak ni na nebu ni na zemlji,“ kako ga je nazvao majstor Dževad.

Reč je o maloj kući podignutoj na drvenim stubovima visokim 4,5 metra. U kućicu se stiže uskim stepenicama kojim i Nura može da se popne. Kad se umori, Dževad na ležaju u čardaku sluša stare sevdalinke. Nura pokazuje obližnje kuće. Sve pripadaju njenoj rodbini.

„Evo, ima pet godina kako smo se vratili na svoje. Sad se svi širimo, gradimo, popravljamo. Dobro nam je ovde kad je žega u Sarajevu. Dobar je vazduh, a i voda je plaho dobra. Dolaziću dok sam živa i dok mogu. Sa komšijama nemamo nikakvih problema. Ne krade se. Evo, dva advokata nam prve komšije, jedan Srbin, jedan katolik. Eno i sudija Ustavnog suda iz Republike Srpske, Branko Sunarić je prekoputa“, pokazuje Nura na lepu vikendicu koja bi lako mogla da prođe i kao vila. Dževad priprema roštilj, jer će i deca doći iz Sarajeva. S radošću kaže da je najlepše na Velikim dvorištima kad je Nova godina, Prvi maj, ili neki drugi praznik. „Sve se puši od roštilja,“ kaže Dževad i dodaje kako je zapravo najlepše kad onako siti potrče za loptom.

Povratak iz Australije

Nikola Latinović stigao je čak iz daleke Australije. Dok ograđuje veliko imanje, priča:

„Došao sam da ovdje napravim lepu kuću. Tu su mi se deca rodila, tu su naučili skijati. Sin mi se 1992. kvalifikovao kao skijaš za zimsku olimpijadu u Albertvilu. Sada živi u Monaku, a kćerka radi kao advokat u Londonu“, kaže Nikola, iz čega se može zaključiti da će kuća biti velika i luksuzna.

Nikola živi u Sarajevu i žali se na bivše prijatelje. Neki su odselili, a ovi drugi su se promenili. Okrenu glavu kad ga u gradu vide, iako je rat proveo u Sarajevu:

„Ovde sa ljudima nema problema. Svi se znamo. I priroda je fantastična. Jahorina je stvarno, jedinstvena na Balkanu“, kaže Nikola. Možda ta fantastična priroda ima neku moć da u ljudima koji joj se stalno vraćaju budi ono najlepše i zato, možda, na Velikim dvorištima nema problema. Velika dvorišta dovoljno su velika za sve.