Poziv u pomoć ili dodatni rizik?

Princip tastera za paniku već odavno funkcioniše kod starijih osoba – u pitanju je aparat sa tasterom koje se pritisne u hitnim slučajevima kao što su prvi znaci srčanog udara ili napad vrtoglavice. Dugme se – ukoliko je to moguće – nosi direktno na telu. Kada pacijent aktivira ovu napravu, ona automatski upućuje poziv u pomoć.

Brz poziv u pomoć

Za osobe koje su zašle u godine svakodnevan život može da bude pun opasnosti, ali za novinare i aktiviste rizik je povezan sa profesijom: oni često rade u ratnim područjima ili u gradovima gde besne neredi. Organizacija Amnesti Internešenel i njeni partneri razvili su aplikaciju za pametni telefon, namenjenu ljudima koje posao odvodi u ratne zone. U slučaju otmice, hapšenja ili sličnih pretnji, korisnici Panic Button App mogu brzo i jednostavno da pozovu pomoć preko svog telefona.

Aplikacija je razvijena tako da se može pokrenuti neupadljivo i samo jednom rukom, čak i kada je mobilni telefon u džepu. Ako se više puta zaredom pritisne dugme za uključivanje telefona, aparat šalje poruku sa trenutnom lokacijom na tri adrese koje su prethodno unesene. Ikonica koja pokreće ovu funkciju ne vidi se na prvi pogled. Trenutno su podržane samo android-platforme i aplikacija se može besplatno preuzeti sa sa Guglovog servisa Play Store. Pri skidanju ovog softverskog rešenja, valja obratiti pažnju, jer postoji više programa sličnog imena – aplikaciju kojom se bavimo izbacio je iilab (Information Inovation Lab).

„Mi trenutno učimo aktiviste u 16 zemalja o tome kako valja koristiti ovu alatku, ali i kako se suočiti sa sve većom opasnošću od nadzora. Oni bi trebalo da budu svesni kakve rizike donosi korišćenje pametnog telefona tokom rada“, objašnjava Tanja O'Karol iz Amnestija. Naime, pored svih prednosti, za korisnika postoje određene opasnosti. Čak i sam čin nošenja mobilnog telefona predstavlja rizik.

Rizici aplikacije

Danijel Elter je već izveštavao iz različitih ratnih zona kao novinar i fotograf. „Kada sam pre par godina po prvi put otišao u Siriju, nisam nosio mobilni“, kaže Eter za DW. „Postojala je prevelika opasnost da tako otkrijem svoj položaj.“ Strani mobilni telefon priključen na sirijsku mrežu mogao je da sirijskoj vladi da povod za pojačan nadzor ili čak za hapšenje. Ipak, o bezbednosti valja odlučiti tek na licu mesta. „Ponekad ima smisla nositi telefon, kako bi uvek mogao da se pošalje signal za uzbunu. Ponekad je bolje da uopšte nemate telefon, da biste ostali nepoznati“, objašnjava Eter.

Postoji i jedan praktičan problem: ako novinar zaista doživi hapšenje ili otmicu, mobilni telefon se uglavnom oduzima na licu mesta. Vlada ili pobunjenička grupa može da za relativno kratko vreme otkrije aplikaciju i da tako vidi ko je najvažniji kontakt za njenog zatočenika, što najčešće znači da će saznati za koga dotični radi. Vojtek Boguc, koordinator informatičkih sistema u organizaciji za zaštitu ljudskih prava Front Line Defenders, smatra da ima mesta za napredak: „Aplikacija se može tako programirati da se podaci o kontaktima izbrišu čim se uputi poziv.“

Takva aplikacija ima smisla jedino ako adresanti poziva na uzbunu tačno znaju kako da pomognu ugroženima. Novinar, kaže Danijel Eter, bi neizostavno trebalo da obavesti svoju matičnu redakciju: „Oni moraju da odluče koga će dalje umešati u sve to.“ To bi mogli biti drugi novinari, ambasadori ili čak i privatne firme za bezbednost koje se bave takvim slučajevima.

Naravno da korišćenje aplikacije u potpunosti zavisi od toga da li telefon može da pronađe mobilnu mrežu. Danijel Eter se uverio da signala uglavnom ima, čak i u ratnim zonama. Ipak, često je morao da koristi satelitske aparate koji funkcionišu nezavisno od mobilne telefonije i mogu da se koriste po celom svetu. „Ipak, problem sa tim aparatima je to što upadaju u oči, što sa običnim telefonom nije slučaj. Sada postoji ta funkcija za mobilni telefon i poziv u slučaju opasnosti može da se uputi brzo, a to bi u mnogim situacijama moglo da predstavlja razliku između života i smrti“, smatra Eter.