Pravda za ubijenog oca

„O, ne, sad će to i ćerka da vidi“, čula je Gamze Kubasik kako je neko promrmljao kad se ona 4. aprila 2006. pojavila pred kioskom svoga oca kako bi ga zamenila. Pred kioskom na severu Dortmunda stajala su vozila policije i hitne pomoći sa upaljenim rotacionim svetlima. Ulaz je bio blokiran crveno-belom trakom. Kad je Gamze Kubasik htela da dođe do svoga oca, policajac ju je zaustavio.

Tog jutra, 20-godišnja devojka probudila je svoga oca kako bi mu rekla da će ona mlađeg brata da odvede u dečiji vrtić, a da otac može još malo da ostane u krevetu. „Dobro kćeri“, odvratio je otac. „Tada sam ga videl poslednji put“, priča Gamze drhtavim glasom.

Mehmet Kubasik u Nemačkoj je živeo petnaestak godina. Kao Kurd i pripadnik islamske, alavitske zajednice u Turskoj se nije osećao bezbedno, pa je krajem 1980-ih napustio jugoistočnu Anadoliju i zatražio azil u Dortmundu. Dobio ga je, a 2003. i nemačko državljanstvo. Nikad nije dozvoljavao da se o njegovoj novoj domovini, Nemačkoj, govori nešto loše, priča njegova kćer Gamze.

Hici u glavu

Ubica je u kiosk došao verovatno između 12 i 13 časova. Iz pištolja marke Česka zbrojovka, kojim je već bilo ubijeno sedam ljudi, ubica puca u vlasnika kioska koji stoji iza pulta. Mehmet je sa dva hica pogođen direktno u glavu. Srušio se, udarivši u police. Tako piše u analizi Pokrajinske kriminalističke službe Baden-Virtemberga iz 2007. do koje je došao Dojče vele.

I sedam godina nakon ubistva porodica živi u strahu. Nedavno je Gamzina majka Elif, dok je šetala s prijateljicom, primetila iza sebe dvojicu muškaraca za koje je mislila da su neonacisti. Uspaničila se, jer i pre ubistva njenog muža pred kioskom su viđena dva muškarca.

Slične stvari događaju se stalno i samoj Gamze Kubasik. I ona je često u strahu, ali se trudi da to ne pokaže. Ta 27-godišnja devojka želi da prisustvuje suđenju pomagačima grupe „Nacionalsocijalističko podzemlje“ i preživeloj pripadnici te grupe Beate Čepe.

Sumnjičenje žrtava

Gamze želi pravdu za svoga oca i želi da spreči da i druge porodice dožive ono što su doživeli Kubasikovi i porodice devet ostalih žrtava neonacističke grupe NSU.

Ona i njena majka su na dan ubistva Mehmeta Kubasika šest sati odvojeno ispitivane. Bila je šokirana pitanjima koja su joj postavljana: „Da li je vaš otac uzimao drogu. Da li je prodavao drogu?“ Policija je pitala o kontaktima sa mafijom i sa zabranjenom Radničkom partijom kurstistana (PKK). Policajci su sa psima tragačima pretražili stan Kubasikovih, rastavili auto njenog oca, uzimali uzorke pljuvačke troje dece. Nisu pronašli ništa. Kada im je Gamze Kubasik rekla da ubistvo mora da ima desno-ekstremnu pozadinu, uzvratili su da za to nema dokaza.

Dva dana nakon ubistva Mehmeta Kubasika, u Kaselu je istim pištoljem ubijen 21-godišnji Halit Jozgat. Mediji su preneli nagađanje policije da su žrtve možda umešane u sumnjive poslove. Gamze Kubasik je to teško podnosila, jer se i u Dortmundu tako, iza njenih leđa, govorilo o njenom ocu, a nije mogla da dokaže da je on nevin.

Teret nepravednih optužbi

Kubasikovi su uspostavili kontakt sa porodicom Jozgat koja takođe nije htela da ćuti o ubistvu njihovog sina. Udruženja iz Kasela su u maju 2006. organizovale demonstracije pod sloganom „Ne želimo desetu žrtvu“. Upoznala je Semiju Šimšek, ćerku prve žrtve neonacističke grupe NSU, Envera Šimšeka, s kojom se sprijateljila.

U novembru 2011, jedna prijateljica je pozvala Gamze i rekla joj da su pronađene ubice njenog oca, ali da su verovatno mrtvi. Kad je Gamze htela to telefonom da javisvojoj majci, nije mogla da govori. Samo je plakala i vikala.

Tada je osetila koliki je teret svih tih godina nosila sa sobom. Osetila je olakšanje što su opovrgnute glasine protiv njenog oca. Iako je pretpostavljala da se radilo o desno-ekstremnoj pozadini, kao „šamar“ je doživela činjenicu da su ljudi ubijeni samo zato „što su imali crnu kosu ili pripadali drugoj religiji ili izgledali drukčije“.

Greške istražnih organa

Gamze Kubasik šokirale su i razbesnele greške istražnih organa i Ustanove za zaštitu ustavnog poretka, kao na primer uništavanje dokumentacije nakon što je otkriveno ko stoji iza ubistava. Ne može da shvati kako je to moglo da se dogodi nakon što je savezna kancelarka Angela Merkel na komemoraciji za žrtve uverljivo obećala da će sve biti učinjeno kako bi se ta ubistva razjasnila. Zato se rodbina žrtava pita: „Koliko smo sigurni u ovoj zemlji?“

Iako će na suđenju grupi NSU možda neka pitanja ostati nerazjašnjena, Gamze Kubasik želi da se uz pomoć advokata bori za razjašnjenje i pravdu. On priželjkuje podršku savezne kancelarke i saveznog predsednika. Činjenicu da je sudnica u Minhenu premala za sve zainteresovane novinare i posmatrače, kod nje stvara utisak da „taj proces žele da potisnu“. Ali, to se neće dogoditi, za to će se pobrinuti brojni mediji i rodbina žrtava, kaže ona.

Nakon udaje Gamze Kubasik je pola godine živela u Turskoj, ali se vratila. „Nemačka je moja domovina“, kaže ona, „ja sam i Nemica i neću da dozvolim da mi se to uništi – ni meni ni mojoj porodici. Ova zemlja pripada svima nama. A ne nacistima.“

Autori Andrea Grunau / Anto Janković
Odgovorni urednik: Ivan Đerković