Pravo ili pravda?

Jasno je, da pravosnažne presude ne bi trebalo dovoditi u pitanje, jer je alternativa – bezakonje. Međutim, svako ko zdravorazumski rasuđuje postavlja pitanje: Zašto su prvostepene presude bile do te mere drugačije? Možda se drugostepene presude mogu doživeti kao politička korektura pravne strogosti? Dozvoljeno je i pitanje zašto „Vojnici od zanata“ u poslednje vreme tako lako bivaju oslobođeni? Da li Haški tribunal naprosto nije dorastao zadatku? Ili čak nije nezavisan od političkih interesa?

U bivšoj Jugoslaviji su omiljene razne teorije zavere. Na primer, Hrvatska ne bi na leto mogla u Evropsku uniju da su njeni generali osuđeni za masovna proterivanja i ubistva civila u „Oluji“, koju su uz to logistički pripremali i američki savetnici. Ili – Ramuš Haradinaj je za vreme bombardovanja Srbije bio saveznik Severnoatlanske vojne alijanse, pa Zapad ne može da ga osudi, a da sam sebe ne dovede u pitanje.

A Perišić? Pa jasno, Beograd je ljut zbog oslobađajućih presuda u slučajevima kada su stradali Srbi, pa mu se oslobađanjem Perišića pruža ruka, uoči presudnih pregovora sa Prištinom. Osim toga, Srbija je stavila haški tribunal na dnevni red u Ujedinjenim nacijama. Sada će Beogradu biti teško da Tribunal predstavi kao antisrpsku instituciju.

Sve ove teze su zavodljive, ali u njihovom jezgru nisu dokazane činjenice već nagađanja.

Možda ćemo bolje razumeti problem Haškog tribunala ako se zapitamo - kako izgledaju činjenice iz perspektive žrtve? 

Gospoda koja su puštena na slobodu imala su za vreme devedesetih različite vojne nadležnosti. Kao vojnici sa činovima bili su uključeni u operacije na različitim ratištima. Međutim, postoje i sličnosti. U senci njihovog vojevanja ubijani su civili, ali Tribunal nije bio u stanju da dokaže njihovu odgovornost za nesumnjivo počinjene zločine. Osim toga, sva trojica su u svom narodu pravedni borci ili heroji, a u narodima iz kojih potiču žrtve vide ih kao - zločince.

Hag nema odgovore na ove dileme, ni pravno ni moralno. Nacionalisti sa prostora bivše Jugoslavije i dalje će zdušno odbijati svaku ideju međunarodnog krivičnog gonjenja sopstvenih sunarodnika. A domaći sudovi će i dalje nerado organizovati suđenja u kojima su optuženi „domaći heroji“ a žrtve „ratni neprijatelji“. Porodice ubijenih i proteranih osećaće sve više da su ih svi ostavili na cedilu. U njihovim očima se u Haškom tribunalu sve više povećava jaz između prava i pravde.

To je opasan razvoj događaja. U posleratnim generacijama koje su odrasle sa mitom o domaćim herojima i tuđim zločincima iz devedesetih, sve je više onih za koje je nacionalizam prirodno stanje duha i koji razmišljaju ovako: Ako nema pravde, neće biti ni pomirenja, ni mira.

Komentar: Dragoslav Dedović
Odgovorni urednik: Ivan Đerković