U hladnom ratu je na Zapadu cvetala nauka zvana sovjetologija. Znalo se sve o Politbirou u Moskvi i procentu gubitka nafte pri ekestenzivnoj eksploataciji u Sibiru. Naučnici su imali na raspolaganju mnogo toga, od Kongresne biblioteke u Vašingtonu, dobrih kurseva ruskog do pristupa izveštajima tajnih službi. Ali pad Berlinskog zida i krah Sovjetskog saveza i Varšavskog pakta početkom devedesetih nije predvideo baš niko.
Društvena stvarnost očito ne podleže zakonomernostima koje bi se dale pretočiti u prostu formulu. Istorijsko kretanje se naknadno mnogo bolje vidi.
Ipak postoje umovi koji veruju da iza zamršene pojavnosti postoje nepromenjive istorijske konstante, suštine naroda i kultura. Prema tim hipotezama etničke, verske i kulturološke celine nužno deluju u skladu sa svojom esencijom.
Jedan od najpoznatijih esencijalista je američki univerzitetski profesor Semjuel Hantington. On je u svom delu Sukob civilizacija opisao scenarij nužnog sudara kulturno-konfesionalnih blokova. To je bilo godine 1996.
Za Hantingtonovu slavu su pomalo zaslužni i naši ratni zločinci. Oni su ga inspirisali da razmišlja u smeru večnih neprijateljstava.
Međutim ideja predvidivosti ponašanja čitavih zemalja religija i kontinenata bila je potencijalno izuzetno lukrativna. Iste godine kada Hantington objavljuje svoj mračni bestseler jedan njegov univerzitetski kolega Džordž Fridman osniva kompaniju Stratfor. Radi se o nekoj vrsti konsultantske firme sa privatno-obaveštajnim karakterom. Džordž Fridman je zadatak svoje firme pojasnio tako što je rekao da novinari opisuju svet kakav jeste a Stratfor ga opisuje kakav će biti.
Proricanje i političko gatanje je oduvek imalo veliku potražnju. Astrolozi imperatora su ponekad imali odsudan uticaj na njihove odluke. Samo što na prelazu iz drugog u treći milenijum mi više volimo da se geopolitička nagađanja odenu u naučno ruho.
Sedište kompanije je bilo u teksaškoj metropoli Ostinu, jer se tamo ukrštaju naftaške geostrateške linije.
Godine 2011. nepoznati hakeri provalili su u loše čuvanu Stratforovu virtuelnu tvrđavu i zaplenili dovoljno materijala da bi Vikiliks mogao da zaključi kako je Stratfor ustvari privatna tajna služba koju niko ne kontroliše. Šef Fridman je bio nedovoljno oprezan te je jednoj saradnici mejlom poručio da čoveka ako je dobar izvor valja staviti pod kontrolu – finansijski, psihološki ili seksualno.
Tu se pokazuje da Fridman očito pored profesorskog odlično poznaje i tajnoslužbaški zanat.
E sad na scenu stupa beogradska štampa. Pre neki dan, dakle godine gospodnje 2018. izmiksaju žurnalistički populisti deset godina staru prognozu Centralne obaveštajne agencije o Evropi sa nagađanjima Stratfora i to serviraju kao sliku sveta koji samo što nije rođen. Iz ruševina EU za koju se Srbija svojski znoji otvarajući poglavlje po poglavlje.
U tom budućem svetu, možda već od 2020. Evropa se deli na zapadno-katoličku, sa francusko-nemačkim kormilarima, spram koje je Nova Evropa sa Poljskom i njenim saveznicama. Naposletku, tu je i Pravoslavna unija, neka vrsta neovizantijskog saveza u kojem je, naravno, Srbija sa svim pravoslavnim narodima od Moskve do Atine, ali i sa Bosnom i Albanijom.
Slutimo da nam se Hantigton smeška iz groba (umro je 2008). Doduše CIA ovaj savez naziva „gasnom unijom" jer te zemlje na okupu ne bi držalo pojanje pravoslavnih popova već ruske cevi kojima struje energenti. Ali nema veze. Važno je da se širokim narodnim masama umesto fikcije punopravnog članstava u Evropskoj uniji i fikcije celovitosti Srbije uključujući i ustavno zagarantovani Kosmet, ponudi alternativna fikcija – pravoslavno-energetska sabornost. Kad Srbi nemaju finale u Moskvi kao Hrvati, da barem dobiju besplatno članstvo u ruskom klubu. On doduše postoji samo u glavama propalih sovjetologa koje i dalje, ko zna zašto, zapošljavaju državne tajne službe kao CIA ili privatne opskurne obaveštajne agencije kao što je Stratfor.
Ako je ovo odgovor na crnogorsko, pa i makedonsko približavanje Severnoatlanskoj vojnoj alijansi, onda su ga smislili penzionisani udbaši na terasi hotela Moskva posle mnogo, mnogo špricera. A u društvu je bio i neki novinar koji voli geopolitičke gatke, ali ne voli baš da proverava činjenice.
Sa terase jedinog hotela van bivše sovjetske imperije koji nosi naziv Moskva silnice istorije se vide ko na dlanu. Šta ima tu da se proverava? Jel tako, burazeru? Jeste. Ajd živeli!
A Fridman je već otišao korak dalje, napustivši potrošeni Stratfor. 2015. je osnovao drugu konsultantsku firmu za geopolitička proročanstva. Nju je verovatno bolje osigurao od hakera.