„Praško proleće nas je ojačalo“

Petog januara 1968. je Aleksandar Dubček izabran za prvog sekretara čehoslovačke Komunističke partije. Njegovim izborom je počeo dramatičan oslobađajući proces u totalitarnoj državi. No reforme su ugušene u avgustu iste godine kada je u zemlju ušlo oko pola miliona sovjetskih, poljskih, mađarskih i bugarskih vojnika. Pa ipak je Praško proleće mnogim Česima i Slovacima dve decenije nakon prisilnog uvođenja komunizma dalo osećaj da je bila moguća bolja budućnost.

„Nakon Dubčekovog izbora se moglo zaista osetiti dašak svežine“, kaže Marta Kubišova. Ona je u januaru 1968. godine bila članica grupe „Zlatna deca“, najveća pop-zvezda u zemlji i simbol Praškog proleća. „Bilo je to nezaboravno i prelepo vreme. Ljudi su mogli da slobodno dišu i imali su osećaj da se nakon dvadeset godina napokon događa nešto dobro“, kaže Kubišova.

Nasmejani političar

„Dubčekov uspon nije bio jedini događaj koji je otvorio put za Praško proleće“, kaže istoričar Petr Blažek. To je počelo 1956. godine kada je sovjetski premijer Nikita Hruščov osudio svog prethodnika Jozefa Staljina. Nakon toga je ranih šezdesetih usledilo oslobađanje političkih zatvorenika u Čehoslovačkoj, došlo je do okupljanja pisaca 1967. godine, a ekstremno slaba ekonomija je vapila za reformama.

Dubček, koji je deo detinjstva proveo u Sovjetskom Savezu, zamenio je tvrdolinijaša Antonjina Novotnija na vodećem mestu. Kontrast je bio vredan pažnje. „Dubček je imao dosta otvoreniji pristup i u javnosti je bio poznat kao nasmejani političar“, kaže Blažek.

Svojim reformskim planovima je dao nezaboravno ime koje je postalo poznato u celom svetu: „Socijalizam sa ljudskim likom“. To zvuči dobro, kaže Kubišova i dodaje: „Ali u to vreme sam već imala iskustvo sa komunizmom i zbog toga nisam puno razmišljala šta bi to moglo da znači.“

 - pročitajte još: Kaži mi gde je danas komunizam?

Istoričar Jan Adamec kaže da je slogan „zaista dobar primer za politički marketing“. Taj slogan se mogao interpretirati na razne načine: kao komunistička diktatura sa „ljudskim odrazom“ pa čak i kao liberalna demokratija sa socijalističkim elementima.

Kraj cenzure

„Među istoričarima je još uvek sporno da li je Dubček zaista vodio Praško proleće ili su ga u sve samo uvukli događaji“, kaže Adamec. „Dubčekovi ciljevi i ciljevi drugih političara u reformskom krilu čehoslovačkih komunista u stvari nisu bili veoma ambiciozni. Oni su želeli novo, progresivno vođstvo, ali ne bih rekao da su sanjali o stvarima koje su se dogodile 1968. godine. Što su se više zalagali za reforme, sve su se više pretvarali u obične posmatrače onoga što je usledilo“, dodaje istoričar.

Najradikalnija promena koju je Dubček uveo je ukidanje jednog od stubova komunističkog režima: cenzure. Ovaj korak koji je napravljen u aprilu 1968. godine kasnije je imao odlučujuću ulogu u Dubčekovom padu. „Ako ljudima u bivšem cenzurisanom društvu dozvolite slobodu mišljenja onda ćete i sami biti stalno kritikovani. Dubčeka su jedni kritikovali što je previše radikalan, a drugi da nije dovoljno radikalan.“

 - pročitajte još: Velika neuspela Revolucija

Praška vlada nikada nije planirala da odustane od vodeće uloge Komunističke partije. Međutim, iz meseca u mesec su u Moskvi posmatrali kako zahtevi građana za promenama postaju sve glasniji. Čehoslovački aparatčici su takođe bili zabrinuti. I tako je počela sovjetska okupacija koja će potrajati dve decenije.

Sovjetski tenkovi u zemlji

Istoričar Blažek smatra da je Aleksander Dubček zakazao jer nije uspeo da zadovolji i konzervativce i reformatore u zemlji i nije predvideo reakcije iz ostatka sovjetskog bloka. „Bio je čudan čovek koji je dobro prolazio u javnosti i pridobio je naklonost velikog broja ljudi. Međutim, smatram da Dubček nije najveći čehoslovački političar u 20. veku“, kaže Blažek.

Za vreme invazije je pevačica Marta Kubišova podržavala Dubčeka. U tom periodu je nastala njena balada „Molitva za Martu“ u kojoj poziva na mir i okončanje mržnje. Ta pesma je postala simbol Praškog proleća. Nedugo nakon objavljivanja balade se njene pjesme više nisu emitovale na radiju. Pevačica sve do 1989. godine nije smela da nastupa.

Praško proleće je trajalo nešto duže od sedam meseci. Završilo se sa mnogo slomljenih srca i talasom iseljavanja. Međutim „taj kratki osećaj slobode je bio dovoljan da se zadrži nada da će se komunizam jednog dana završiti“, uverena je Kubišova. „Praško proleće je bilo vredno jer nas je ojačalo. Bila je to šansa da se udahne sveži vazduh koji je u nama probudio još veću želju za slobodom. To nas je pratilo naredne dve decenije.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android