„Preko granica“ – vidljivih i nevidljivih

„Preko granica“ (Über Grenzen), naziv je sedme po redu grupne izložbe fotografa koji zajednički deluju u okviru agencije „Ostkrojc“ (OSTKREUZ) postavljenoj trenutno u „Kući kultura sveta“ (Haus der Kulturen der Welt) u Berlinu. Izložba će na tom mestu biti otvorena do 30. decembra 2012, a kasnije se seli u Drezden gde će moći da se pogleda sve do maja 2013. godine. Agenciju „Ostkrojc“ osnovali su 1990. poznati fotografi nekadašnjeg DDR-a. Danas tu deluje 18 fotografa iz različitih zemalja i različitih generacija. Jedna od njih je i Nemica Anete Haušild. Članica je agencije od 1996. godine. Zajedno sa Ute Maler postavila je izložbu koja je i bila povodo za intervju za Dojče vele.

DW: Zašto baš granice? Zar ih nismo, zahvaljujući globalizaciji i internetu, već odavno prevazišli?

Anete Haušild: „Da, naravno. U srednjoj i zapadnoj Evropi nam se čini kao da smo temu granica već odavno zatvorili. Hladni rat je prošao, Berlinski zid je srušen… Mi ne samo da možemo bez ikakvih problema da putujemo, već unutar Evrope možemo i da radimo gde želimo i isto tako možemo i da živimo gde želimo. Ali, s druge strane, spoljna evropska granica hermetički je zatvorena i zaštićena i to ne zbog mogućih vojnih napada nego zbog ljudi, zbog takozvanih ilegalnih useljenika. Granice u Evropi svakodnevno se povlače, neretko je to akt povezan sa fizičkim i psihičkim nasiljem.

Koje vrste granica se na izložbi mogu naći?

„S jedne strane prikazujemo sukobe oko teritorijalnih područja, granice na Kipru i u Irskoj, ali i one koje upravo sada tek nastaju – poput one između Sudana i Južnog Sudana. Isto tako, na izložbi se mogu videti fotografije koje tematizuju granice unutar nekog društva; na primer imamo fotografije koje prikazuju zavisnike od droge i prostitutke na jednoj autobuskoj stanici u Tel Avivu, a tu su i moji radovi s Romima na jugoistoku Evrope. Osim toga, izložene su i fotografije Lin Šroder. One prikazuju razna granična iskustva; recimo jednu majku blizanaca i jednu ženu amputiranih grudi. Tu je reč o granici između života i smrti, o granici između postanka života i opasnosti od umiranja.“

Da li je fotografija odgovarajući medij za prikazivanje granica?

„Fotografija prikazuje samo neke delove, detalje. Ona omogućava postavljanje fokusa na vrlo lične, privatne trenutke, ali i na one koji su sasvim drugačiji od njih. Fotografija je jedan vrlo dvodimenzionalan medij, s obzirom na to da ona samo odslikava motive, ali upravo zbog toga ona može da deluje veoma intenzivno. Osim toga, mi fotografi, stalno smo suočeni sa granicama mogućeg. Neke situacije nije ni moguće prikazati uz pomoć fotografije, druge pak nastaju više kao slike u glavi, nego što prikazuju realnost. Neke teme, poput onih vezanih za krizna područja, vezane su i za opasnosti. Naš fotograf Espen Ajhefer je, na primer, tokom svog putovanja po Južnom Sudanu bio uhapšen i ceo dan zadržan od strane ondašnje tajne policije jer su smatrali da je špijun.“

Zanimanje fotografa važi za zanimanje iz snova, ali istovremeno se od njega u Nemačkoj teško može živeti. Fotografi su često slobodni umetnik i retko kada su za svoj posao dobro plaćeni. Da li oni, već i zbog same prirode svog posla, nailaze na granice?

„Financiranje naše aktualne izložbe je zaista bilo mukotrpno. Mnogi od nas imaju sreću pa za svoja putovanja dobijaju stipendiju. Ponekad se finansiramo i raznim saradnjama sa magazinima. Ali, izložbe poput ove donose nam samo 'slavu i čast'. Od toga, naravno, ne možemo uopšte da živimo. Ipak, smatramo da je važno da zajednički pokušamo da napravimo neko veće delo.“

Kako ste Vi lično učestvovali u stvaranju izložbe?

„Moje fotografije su rezultat rada kojim se bavim već dve godine. Reč je o Romima na jugoistoku Evrope. Najveći deo mog posla nije bilo samo fotografisanje, već kontakt sa ljudima. Sarađivala sam sa raznim romskim organizacijama. Tokom rada, najvažnije mi je bilo rušenje klišea – predrasuda prema Romima kao 'nomadskom narodu koji se stalno seli', prema narodu koji, navodno, ne poznaje granice i koji nije u stanju da ih se pridržava. To nije tako. Romi već 600 godina žive u Evropi i ovde su stalno naseljeni. U tom kontekstu zapravo je reč o socijalnim granicama, o izopštavanju iz društva.“

Jeste li tokom rada sa Romima i sami morali da pređete neke granice?

„Da, apsolutno! S jedne strane morala sam da prelazim mnoge stvarne granice jer sam radila u Italiji, na Kosovu, u Slovačkoj i Mađarskoj. Ali, jedna mnogo žešća granica je bila ona u mojoj glavi. Ni ja sama nisam bila lišena predrasuda i uvek sam iznova morala da se suočavam sa svojim sopstvenim strahovima. Sada sam dobila jedan sasvim novi pogled na Rome. Od njih sam naučila toliko toga novog i zbog toga sam im neverovatno zahvalna.“

Autorke: Nadine Vojcik / Željka Telišman
Odgovorni urednik: Ivan Đerković