Premijera "Loengrina" u Kelnu

Glumačka zvezda Klaus Maria Brandauer nije nepoznat muzičkoj publici u Nemačkoj. U godini Mocarta u kojoj se obeležava 250 godina od smrti velikog muzičkog umetnika je čitao na radiju delove Mocartove korespodencije. Proteklih godina je gostovao u kelnskoj filharmoniji u muzičko literarnim večerima. I pored svega toga, Brandaueru je bila potrebana velika hrabrost i spremnost na rizik da bi se poduhvatio operske režije. Medjutim on je spremno izjavljivao da on sebi jednostavno - veruje.

Naravno da ima potvrdu za svoje reči u svemu onome što je dosada u karijeri ostvario. Ovaj umetnik je dostigao nivo glumačke institucije. Stalni je član ansambla Burgteatra u Beču gde je stotinu puta igrao Hamleta i Sirana de Beržeraka. Svetsku slavu je stekao igrajući Hendrika Hefgena u čuvenom filmu Mefisto - koji je Ištvan Sabo režirao po romanu Mefisto Klausa Mana. Film je dobio Oskara za najbolji film na stranom jeziku a Brandauer je takodje nagradjen za ulogu. Bio je nominovan za Oskara za film „ Sa one strane Afrike“ a za istu ulogu je ovenčan „Zlatnim globusom“.

Pre premijere je najavljivao da će se u Loengrinu fokusirati na individualne odnose i sukobe a da ga ne interesuje politička i kritička društvena ravan. Konvencionalni prikaz ostavlja drugima, jer smatra da je to suviše dosadno i da tu vrstu obrade neće niko da gleda. Odbijao je svaku mogućnost moderne režije.

Za ovog umetnika je nemački je dnevnik „Frankfurter Algemajne Cajtung“ u avgustu napisao sledeće:

„Brandauer je postao javna ličnost zahvaljujući mešavini arogancije i suvereniteta, kao jegulja glatke narcisoidnosti, besramnosti i nonšalantne samosvesti zasnovane na disciplini, umeću i uspehu. Njega se ili voli - ili ga se ne voli uopšte.“

Sa ovim se možemo složiti ako pročitamo kritike koje su „ pokosile“ Brandauera nakon premijere „Opere za tri groša“ u Berlinu. Njegova režija je okakarakterisana kao dosadna, malogradjanska ili jednostavno nepostojeća. Naravno da je bilo potrebno mnogo od navedenih karakteristika da bi mirno odgovorio novinarima da je režija Brehta verovatno toliko loša da se ne može naći karta za predstave. Medjutim, ista količina samouverenosti je bila neophodna Branadaueru i na premijeri u Kelnu. Publika ga je dočekala zvižducima i bu-uzvicima.

Brandaueru se zamera da je soliste i hor vodio konvencionalno i da mu je nedostajalao ključ za rešenje Vagnerove opere. Režiser je hor tokom cele predstave, koja traje skoro pet sati ostavio u klasičnom statičnom mizanscenu a solisti krajnje konvencionalno stoje na procenijumu i pevaju. Probelmatičnu prvu i završnu scenu mitskog viteza Brandauer je rešio krajnje naivnim rešenjem labuda koji lebdi iznad scene.

No, za pretpostaviti je da loša kritika neće uticati na gledanost najpoznatijeg nemačkog operskog romantičarskog dela, kome gledaci u Nemačkoj ostaju verni bez obzira na scensku postavku.

U tom slučaju, Klaus Maria Brandauer zaista neće biti teško da ponovi mahinalno izrečeni zaključak nakon berlinske premijere: „ Moja majka i baka nisu više žive i loša kritika više ne može da ih povredi.“