Prestupnici sa poreklom

Počinilac je „Nemac BEZ migrantske pozadine". To je policija u Manhajmu nedavno kao prvo objavila preko Tvitera nakon što se jedan vozač svojim vozilom zaleteo među pešake u centru Hajdelberga. Time je policija reagovala na glasine koje su se širile društvenim mrežama o tome da policija (opet) namerno krije poreklo počinioca koji da je migrant, možda terorista. Koga to policija štiti i čiju politiku podržava, pitaju se onda ljudi.

Ovo je jedan od brojnih primera koji su ponovo razbuktali staru temu. U multikulturnom društvu poput nemačkog kao da je pitanje porekla počinioca postalo važno. „Zašto je u vesti o pljački kioska važno znati da li se radi o osobi srpskog, turskog porekla ili o domorocu?", pita se Nikolaus Jakob, direktor Instituta za publicistiku u Majncu.

Do skoro u Nemačkoj nije bilo uobičajeno da se navodi poreklo. No sve su promenili događaji sa dočeka nove 2016. godine kog železničke stanice u Kelnu – kada su stotine izgrednika seksualno zlostavaljale i pljačkale prolaznice. Iako su svedoci govorili o počiniocima „arapskog i severnoafričkog izgleda" mediji su tu činjenicu uglavnom prećutkivali. I to upravo zbog „preporuka" o nenavođenju porekla počinioca.

Mediji ne žele da „lažu"

Eksplozija optužbi na račun „lažljivih medija", kako glasi jedna od najčešće korišćenih parola novokomponovanih populista, jeste da se poreklo počinilaca – ukoliko su migranti – krije kako bi se zaštitila „velikodušna" izbeglička politika Savezne vlade.

Mediji su odgovorili mahom tako što su polako počeli da ignorišu „preporuke". Od sada svaki provalnik ili džeparoš ima i svoj pasoš i boju kože. To je dokazala i jedna studija Univerziteta u Minhenu. Nakon kelnske novogodišnje noći porastao je broj izveštaja u kojima se navodi poreklo počinioca iako u isto vreme, kako su pokazale statistike, nije porastao broj krivičnih dela u kojima su počinioci bili stranog porekla.

Tome je doprinela i sama struka. Medijsko veće, strukovno udruženje koje kontroliše rad medija i pridržavanje etičkih načela, nedavno je „olabavilo" pravila o izveštavanju o etniji. A pravila su imala dobro utemeljenje u periodu nacističkog terora kada su rasa i pripadnost naciji odlučivali o životu i smrti.

Sada to više ne važi. Smatra se da je „u interesu javnosti" da se navede i pripadnost počinioca nekoj etničkoj ili verskoj zajednici. Znači sada se o poreklu počinilaca sme pisati uvek a ne samo kada se govori uopšteno o zločinima talijanske, albanske ili ruske mafije u Nemačkoj.

Procena „od slučaja do slučaja"

Takvo izveštavanje može naneti veliku štetu i podstaći predrasude. Ali danas novinari izgleda više strahuju da javnost ne stekne utisak kako se nešto skriva. Nikolaus Jakob smatra da novinari moraju postaviti pitanje: Šta donosi veću štetu? Jer i popuštanje standarda može da znači popuštanje onima koji protestuju protiv izbeglica i „lažljivih medija".

Traži se međurešenje – tako javni servis ZDF poreklo počinilaca pominje samo ako je ono važno za objašnjenje krivičnog dela što je, kako su i sami urednici priznali, prilično teško proceniti. Neki mediji poput Zeksiše cajtunga su u potpunosti odustali od skrivanja porekla. Na to ih je ponukala jedna studija koja je pokazala da više od polovine čitalaca smatra da se poreklo skriva zbog „naredbe odozgo u vremenima izbegličke krize".

Autor studije, komunikolog Luc Hagen, smatra da je dobro uvek navoditi poreklo – obavezno i onda kada je izgrednik etnički Nemac. Tako će, veruje on, nastati realnija slika i čitaoci shvatiti da udeo prestupnika stranog porekla otprilike odgovara njihovom udelu u ukupnom stanovništvu. U prevodu – biološki Nemci nisu ništa bolji ni gori od doseljenika.

Ima i drugačijih mišljenja. „Lako može doći do produbljivanja stereotipa i diskriminicije", smatra Georg Rurman koji više od dve decenije istražuje na temu odnosa useljenika i medija. Predrasude, kako kaže, nailaze na plodno tlo kod čitalaca koji ionako već gaje islamofobne ili rasističke stavove.