Nije religioznost problem

Trenutak je da kažem: ja sam katolik i volim svoju veru. Ona mi daje snagu i dobar osećaj da sam više od puke ćudi prirode, više od pukog biološkog slučaja koji je došao iz ničega i koji će se opet u ničemu izgubiti. Ja sam slika i prilika Boga, kojeg jevreji nazivaju Jahve, a muslimani Alah. Tako to stoji u Knjizi Postanka, koja je sveta jevrejima i hrišćanima. I zato ja, baš kao i svi drugi ljudi, imam dostojanstvo. Dostojanstvo koje je nepovredivo. Poštovanje i zaštita tog dostojanstva je obveza državne sile. To nije slučajno, i baš zato i stoji u prvoj rečenici člana 1. Nemačkog ustava.

Država štiti moju veru

Kome takav oslonac u veri ne treba, molim lepo. Slobodna zapadna društva nikoga ne prisiljavaju da veruje u nešto određeno ili uopšte da veruje. Nemačkoj državi je potpuno svejedno koje sam ja vere, ona je na strani svih vernika: država garantuje "nesmetano praktikovanje religije". I to stoji na samom početku Ustava. Iz tog razloga ja, na primer, ne moram da prihvatim kada se na božićnoj misi na oltar katedrale u Kelnu popne razgolićena mlada žena i počne da viče - Ja sam Bog - već mogu da se radujem što je osuđena na poveću novčanu kaznu.

Ali neke druge stvari moram da prihvatim. Pa čak i onda kad me to jako ljuti. A ljuti me kada se blate stvari koje su mi važne, pa čak i svete. Kada se, na primer, neukusno šali na račun Isusa. Ili kad se objavi fotomontaža pape na kojoj poglavar Rimokatoličke crkve na svojoj odeći ima mrlju od urina, s propratnim tekstom: "Otkriveno gde curi u Vatikanu".

Nijedan kabaretista ili karikaturista nekog satiričnog magazina zbog toga u Nemačkoj nije završio u zatvoru. Zato što takve provokacije spadaju u slobodu govora, umetnosti i medija, i zato što ja kao pobožni hrišćanin mogu da se toga klonim. Ne moram da idem na kabaretističke večeri, a ako i odem, mogu da ih napustim pre kraja. Ne moram da čitam, niti da kupujem takve magazine. Kao obrazovani hrišćanin tešim se jednim Geteovim citatom: "Ljudi najviše pokazuju svoj karakter po tome čemu se rugaju."

Sve je to nasleđe epohe koju istoričari nazivaju "prosvetiteljstvo". Pojednostavljeno govoreći radi se o "poslovnom odnosu" koji počiva na uzajamnosti: ja dobijam slobodu da verujem šta želim, zauzvrat prihvatam slobodu drugih da o tome kažu šta žele. Samo, niko ne sme da vređa moju ličnost. A bogomolje, bez obzira radilo se o crkvama, sinagogama, džamijama ili budističkim hramovima, jesu zaštićeni prostor. Već oko 300 godina Evropa i Severna Amerika imaju odlična iskustva s tim načelom.

Nema smanjivanja tolerancije

"Prosvećeni Zapad" ne može i ne sme smanjivati toleranciju. Dakle, ko ovde želi da živi, taj mora da poštuje ta pravila. Nije to nikakav preteran zahtev, mada to ponekad tako deluje konzervativnim hrišćanima, baš kao i radikalnim muslimanima. A onaj ko koristi silu kako bi ostvario religiozne ciljeve ili sklonio protivnike svoje vere, u godini 2015. ionako je van svake civilizacije. To tako ne vide samo skoro svi hrišćani Evrope, već i više od 90% muslimana koji ovde žive.

Ono što jednako vređa muslimanske vernike i mene je kada brutalnost nekolicine radikalnih ludaka diskredituje celu jednu religiju i uopšte veru u Boga, kada se u danima poput ovih tvrdi da je svet bez vere u Boga - bolji svet. Zato što, kako se tvrdi, religioznost ionako uvek skreće u radikalnost. Ne! Protiv toga se ograđujem! Moja vera mi je nešto jako vredno i neću dozvoliti da mi je neko oduzme. Inače, tako misli i moj komšija musliman.