Problem su „profesionalni“ Srbi i Hrvati

Prošle srede, na autobuskoj stanici u Vukovaru dogodio se incident kada je lakše povređen jedan maloletnik. Ono što bi bilo gde bilo vršnjačko nasilje, u Vukovaru je međunacionalni incident.

Nekoliko dana pre incidenta, na zvaničnoj internet-stranici Grada Vukovara objavljen je video-snimak s fudbalske utakmice između NK Vuteks Sloga Vukovar i HNK Vukovar '91, na kojoj su snimljeni maloletnici koji nisu ustali tokom intoniranja hrvatske himne. To je pokrenulo lavinu reakcija – od predsednika SDSS Milorada Pupovca, do pravobraniteljke za decu Helence Pirnat Dragičević, koja je pozvala gradonačelnika Vukovara Ivana Penavu da ukloni snimak sa internet-stranice Grada.

U međuvremenu se oglasila i policija koja „u koordinaciji s državnim tužilaštvom utvrđuje sve okolnosti vezane uz objavljivanje video-snimka na zvaničnim stranicama Grada Vukovara na kojoj se vide učenici vukovarske Tehničke škole kako sede na tribinama tokom izvođenja hrvatske himne“.

To je skraćena verzija događaja u Vukovaru u nekoliko proteklih dana – događaja koji su zaokupljali pažnju javnosti u čitavoj Hrvatskoj, izazivajući različite reakcije.

Ne „zašto“, nego „ko“ se potukao?

Šta se zaista svakodnevno događa u Vukovaru pokušali smo da saznamo od ljudi koji tamo žive – a ne bave se politikom, nisu članovi nijedne stranke, nisu zaposleni u državnoj ustanovi i koji su svoje živote, kao i karijere, izgradili, a pri tom ostali, što se kaže, „viđeniji“ građani grada.

Branimir Bradarić je dugogodišnji dopisnik Večernjeg lista iz Vukovara, novinar koji verovatno bolje od ikoga poznaje vukovarske političke, ekonomske i društvene prilike, jer ih pomno prati iz dana u dan već dvadeset godina. Takođe, on je i fudbalski sudija u Trećoj hrvatskoj fudbalskoj ligi i nagledao se utakmica poput one čiji je snimak nedavno izazvao mnoge reakcije. Relevantan sagovornik u svakom pogledu.

„Kada se klinci potuku bilo gde osim u Vukovaru, prvo pitanje je zašto su s potukli? Kada se to dogodi u Vukovaru, svi pitaju ko se potukao? Jesu Srbin i Hrvat? Ta slika koja izlazi iz Vukovara van, a to je mišljenje mnogih ljudi ovde, nije realna slika stanja u gradu. Način na koji se predstavlja Vukovar kao grad – kad čitaš neke novinske tekstove, misliš, samo što nije počeo rat, a to je daleko od istine. Klinci se zajedno druže, igraju fudbal, treniraju, izlaze. Problem je što u Vukovaru postoje profesionalni Srbi i profesionalni Hrvati. To je jedna manja grupa s jedne i s druge strane koji to guraju. Ne može se očekivati da posle rata i stradanja, kada imamo ljude koji su ostali bez dece, roditelja, najbližih, da će se to preko noći zaboraviti – daleko od toga. Ali u gradu se živi normalno. Neko bolje, mnogi lošije“, kaže Bradarić.

On je kao fudbalski sudija bio prisutan na utakmici na kojoj su učenici ignorisali hrvatsku himnu. Kaže da to nije prvi put da je bio svedok takve sceni. No, prema njegovim rečima, za oba kluba, bez obzira na predznake koje imaju, igraju igrači i hrvatske i srpske nacionalnosti.

„Zašto ta deca na tribinama nisu ustala na himnu – ne znam. Meni je to stvar elementarnog kućnog vaspitanja. Mislim da do toga ne bi ni došlo da su bili pojedinci, a ne tinejdžeri ’u čoporu’. Zašto je to gradonačelnik stavio na stranicu Grada – takođe ne znam. Kao što ne znam ni zašto je toliko bilo potrebno pravobraniteljki da reaguje na to“, kaže Bradarić.

On tvrdi da je situacija u Vukovaru mnogo drugačija nego što izgleda iz Zagreba. Prema njegovom mišljenju, sve stranke u gradu danas ne mogu da sastave kvalitetan tim koji bi nešto konstruktivno uradio. Negativna selekcija i odliv ljudi iz grada učinili su svoje. „Kad ljudi žive loše, kad su male plate, onda se ljudi bave kladionicom i politikom. Socijalni problemi su mnogo veći od nacionalnih, ali o njima se malo, skoro uopšte ne govori.“

Propuštene prilike

Sposobnost sadašnje strukture da reši bio koji problem, opisuje kroz primer da se gradonačelnik Penava i zamenik gradonačelnika iz redova srpske nacionalne manjine Srđan Milaković nikada nisu zajedno pojavili na konferenciji na novinare, a snimatelji i foto-reporteri snimke na kojima su u istom kadru smatraju najvećim raritetom.

„Nikad nisu zajedno izašli pred novinare ili ljude da nešto kažu, da nešto predlože, da daju neke smernice. Oni su ti koji žive jedni pored drugih i nemaju nikakvih dodirnih tačaka“, kaže Bradarić koji naglašava da su problemi grada pre svega socijalni.

„Vukovar je propustio priliku s mirnom reintegracijom. Da ne bude zabune, ona je odlično izvedena, ali greška je bila što se kasnilo na ekonomskom planu. Firme koje su tada imale snagu, nisu ovde otvorile svoja predstavništva. Danas, s ovakvom slikom Vukovara – pa niko nije lud da dođe i ovde uloži svoj novac“, zaključuje Bradarić.

Prva zajednička ekskurzija

Politika je nažalost dominantni kriterijum u društvu. Hrvatsko-srpski odnosi su toliko dominantni da čak i sve ostale nacionalne manjine padaju u senku, kaže Dijana Antunović Lazić, izvršna direktorka Evropskog doma Vukovar koja pored toga ukazuje i na toksičnu ulogu medija.

„Ove godine obeležavali smo 21. godišnjicu mirne reintegracije i nikada nismo imali tako slab odziv medija. No, ove godine smo odlučili da nećemo zvati političare, iako izuzetno cenimo što su recimo Vesna Škare Ožbolt, Ivica Vrkić ili Vojislav Stanimirović učinili. Odlučili smo da ove godine pozovemo ljude iz određenih područja koja nisu politička, jer smo smatrali da bi i drugi ljudi trebalo da daju svoj osvrt“, kaže direktorka Evropskog doma razočarano zaključujući da medije očigledno malo toga osim politike interesuje.

„Političari ne žele da deluju u drugom smeru i oni su to pokazali. Sve opcije su imale priliku. Mi smo promenili različite vlasti na lokalnom nivou, ali isto tako se deluje i jednaki su efekti“, kaže direktorka Evropskog doma koji je osnovan pre 18 godina na inicijativu građana Vukovara različitih nacionalnosti. Želja je tada bila da se u Vukovaru promovišu evropske ideje, a postao je mesto na kojem se stvorio prostor za komunikaciju i dijalog.

„Sistem obrazovanja je najvidljiviji primer da se mirna reintegracija nije sprovela na najbolji način. Da smo to sproveli kako treba, u nekom periodu od deset godina, danas ovo ne bismo imali. Čitava Hrvatska, sva deca u osmom razredu dolaze u Vukovar, posećuju Memorijalni centar, imaju mirovni čas na kraju... A što je s decom Vukovara? Država je dala svoj drugoj deci besplatno mogućnost da dođu ovamo, jedino deca Vukovara koja žive tu 365 dana, nemaju pravo da odu negde drugde. Da ih odvedu na primer u Varaždin. Njima ne treba poseta ratnom putu, ona to žive 365 dana u godini“, objašnjava Dijana Antunović Lazić.

Ona napominje da su tek prošle godine hrvatski i srpski gimnazijalci iz Vukovara prvi put otišli zajedno na matursku ekskurziju. „Otišli su u Grčku i bilo im je predivno. Ali trebalo je da prođe 21-na godina da se to dogodi“, kaže direktorka Evropskog doma uz zaključak da je reč o mlađim nastavnicima koji su vodili tu ekskurziju i koji nisu opterećeni kao starije generacije.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android