Profesor Mihael Bote: sada svako može da posegne za argumentom "posebnog slučaja"

Rusija i Srbija se pozivaju na međunarodno pravo kada tvrde da je priznavanje samoproglašene države Kosova „protivpravni akt“ jer nije u dovoljnoj meri pokriveno rezolucijom 1244. Osim toga, na Kosovo bi mogli da se pozovu i drugi separatistički pokreti. Nemačka je zato isključila svaku mogućnost posmatranja Kosova kao modela za druge, tvrdeći kako je u pitanju jedinstven slučaj. Da li je to ispravna logika? Za Dojče vele govori ugledni nemački profesor međunarodnog prava - Mihael Bote.

"Pravo na samodređenje ne uključuje i pravo na secesiju"

Proglašenje nezavisne države Kosova će podstaći sukobe u regionu i produbiti neprijateljstva. Ali, ono pre svega nema pokriće u međunarodnom pravu. Renomirani nemački profesor međunarodnog prava Mihael Bote, ranije je tu tvrdnju izricao kao upozorenje, a sada je iznosi kao kritiku postupka priznavanja Kosova. On je spreman da prihvati jedino činjenicu da postoji protivrečnosti između prava na samoodređenje i prava država na teritorijalni integritet.

Ta protivrečnost je, kaže Bote, sadržana već i u rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti. U njenom tekstu se Kosovarima priznaje pravo na visok stepen samouprave, ali se i ondašnjoj Saveznoj Republici Jugoslaviji garantuje teritorijalni integritet. No, profesor ističe da pravo na samodređenje ne uključuje i pravo na secesiju, na odvajanje od države: „Bez daljnjeg se priznaje samo pravo kolonizovanih naroda na samodređenje. A to je specijalna forma samoodređenja, koja je tokom šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina – i tu je bio kraj – naposletku prestala da bude predmet sporova“.

"Priznanje nije sudska presuda. Ono ima i političke motive"

Ako izuzmemo argumentaciju naroda koji su želeli da se oslobode kolnijalnih sila, u međunarodnoj zajednici nema jedinstvenog stava niti saglasnosti oko pitanja samoodređenja: „To se sasvim jasno vidi na primerima Baskije i Korzike“, kaže Mihael Bote. „I ako odemo još malo dalje u svet, videćemo da svuda nasuprot ovim secesionističkim tendencijama stoje jaki kontra-pokreti“.

Šta, dakle, kosovski slučaj, za Sjedinjene Američke Države ili najvažnije zemlje Evropske unije, čini različitim od ovde navedenih primera? Ili: po čemu se Kosovo razlikuje od Tajvana? Secesija Kosova ima podršku - uprkos svim postojećim principima, dok u slučaju Tajvana međunarodnog priznanja nema - i pored toga što Tajvan odavno funkcioniše kao država.

U slučaju Kine, mora se uzeti u obzir specifično polazište u sporu, smatra profesor Bote. On kaže da ni tu pitanje međunarodnog priznanja ne može da se odvoji od pitanja pravne legitimnosti obe države, što je zakomplikovalo čitav problem: „Polazište je u tom slučaju bila ’teorija o jednoj Kini’ koju su zagovarale obe strane. To je teorija prema kojoj postoji samo jedna Kina pri čemu obe strane za sebe tvrde da su legitimna vlada te zemlje. To je dugo bio i stav Tajvana“. Tako se u slučaju Tajvana radilo o odluci koja je bila rezultat trgovine dve vlade, a ne dve države. Tako gledano, odluka Ujedinjenih nacija, doneta krajem šezdesetih godina, bila je dosledna: kao predstavnik Kine nije više važila vlada Tajvana, već vlada u Pekingu. Tu, dakle, nemamo slučaj secesije. On bi postojao kada bi se Tajvan odrekao svih pretenzija na kinesku teritoriju, to jest, kada bi se zadovoljio sopstvenom teritorijom. Dokle god se to ne desi, Tajvan će biti poseban slučaj, tvrdi Mihael Bote. On ne poriče da je ponašanje međunarodne zajednice prema Tajvanu uslovljeno i političkim i ekonomskim obzirima prema Kini: „Takvo priznanje nije isto što i sudska presuda. To je izjava koja ima i političke motive. Tako je uvek bilo…“

Zbog toga je u sličnim slučajevima uvek bilo sporova. Na primer, oko toga da li je do priznanja neke samoproglašene države došlo prerano, pre nego što je na novom državnom području uspostavljen stvarni državni autoritet. Tako se svojevremeno žestoko diskutovalo o nemačkom priznanju Hrvatske, ali to je sada uglavnom - lanjski sneg, kaže profesor.

Sada bi svako - poput Kosova - mogao da se proglasi za "poseban slučaj"

Po mišljenju Mihaela Botea, odgovor na pitanje: hoće li se sada i drugi ugledati na „kosovski slučaj“ zavisi od datih okolnosti. On, recimo, smatra da je predlog jednog palestinskog ministra da palestinski narod postupi kao i kosovski Albanci – pogrešan, jer je, kako kaže, preuranjen. Osim toga, u tom slučaju se ne bi ni radilo o otcepljenju, kao što bi se to desilo u slučaju severnog Kipra, Baskije, možda čak i Katalonije. Zbog toga su upravo iz zemalja koje imaju slične probleme i stigli najglasniji prigovori priznavanju nezavisnosti Kosova.

Međunarodna zajednica se poštapa argumentom prema kome je Kosovo „poseban slučaj“, ali takav argument bi svako mogao da upotrebi za sebe, pa su zbog toga svima koji bi da se ugledaju na Kosovo sada vrata – širom otvorena, smatra profesor Bote. On dodaje da su se oni koji su pohrlili da priznaju Kosovo sada našli u „slepoj ulici“ iz koje moraju da se nekako iskobeljaju. Možda bi to mogli da učine tešnjim povezivanjem Srbije sa Evropskom unijom: kada bi građanima Srbije krenulo nabolje, možda bi nekako prihvatili stanje stvari. Ali, najpre treba počistiti otpad koji je proizveden ovih dana, poručuje Mihael Bote.