Profit, ekologija i ljudska prava

Najk, Adidas, Puma i drugi proizvođači sportske opreme redovno su suočeni sa optužbama da svoju robu jeftino proizvode u fabrikama u kojima se ne poštuju prava radnika ni zaštita životne sredine. Onda, uz skupe reklamne kampanje i prilično visoke cene, proizvode prodaju uglavnom u Evropi, SAD i razvijenijim azijskim državama.

Država mora da interveniše?

Rajner Hengstman je u „Pumi“ zadužen za izgradnju globalnog lanca isporuke, koji treba da ispuni standarde za zaštitu životne sredine. On priznaje da to preduzeće pre 20 godina nije znalo pod kojim uslovima snabdevači širom sveta prave te proizvode. Ali 2010, kod prve ekološke analize troškova i koristi ukupnog lanca isporuke, Puma je već videla jasnije: „Kada bi priroda imala račun u banci, morali bismo da joj prebacimo žestoke sume“, rekao je Hengstman.

Drugim rečima: za oštećenje okoline, koju prouzrokuje proizvodnja, preduzeće ne plaća ništa. A socijalni troškovi, na primer uslovi rada, pri tom se ni ne uzimaju u obzir, priznaje Hengstman. Ekonomisti to nazivaju „eksternim efektima“ – ekonomski gledano oni su jedan oblik neuspeha tržišta, što može da učini državno mešanje neophodnim.

„Zašto mnoge evropske firme proizvode u Bangladešu?“, pita se Džon Morison, direktor Instituta za ljudska prava i biznis u Londonu, i nudi odgovor: „Zato jer je jeftino. Zašto je jeftino? Pre svega, jer se pravi socijalni troškovi ne uzimaju u obzir, potom se ruše fabrike i ljudi ginu. To nije u redu, sa stanovišta etike i održivosti. Vlade i civilna društva ovde moraju zajedno da rade. Dobročinstva preduzeća na dobrovoljnoj bazi ne rešavaju problem.“

Jednostavan test socijalne odgovornosti

Mnoga preduzeća odbijaju jasne zakonske smernice. Dobar primer je Međunarodna organizacija rada, (MOR) koja od 1919. razvija standarde za zaštitu zaposlenih. Ali oni su do danas ostali neobavezujući, kaže Jakob fon Ikskul, utemeljivač alternativne Nobelove nagrade. „Ako neko preduzeće tvrdi da se ponaša odgovorno, postoji jednostavan test: Pitajte ga da li bi prihvatilo da pravilima MOR dodeli istu pravnu snagu kao što imaju pravila Svetske trgovinske organizacije. Odgovor vam govori sve što morate da znate.“

Ibrahim Abulejš bi na to pitanje odgovorio sa DA. Taj Egipćanin sa svojim preduzećem Sekem osnovanim 1977. pokušava da prevaziđe protivrečnosti preduzetničkog ponašanja. „Pokušavam da uskladim četiri dimenzije života: privredu, okolinu, kulturu – dakle obrazovanje, i ljudska prava – ta četiri faktora moraju biti u ravnoteži.“

Njegovo preduzeće koristi delove egipatske pustinje za ekološku poljoprivrednu proizvodnju. Hiljade ljudi živi od proizvodnje namirnica, tekstila i biljnih lekova. Profitom se finansiraju vrtići, škole i jedan univerzitet, kao protivteža etabliranim obrazovnim institucijama, kaže Abulejš: „Pogledi na svet naših univerziteta su potpuno zastareli.“

I Jakob fon Ikskul se sa njim slaže: „U srednjem veku je crkva kontrolisala način života. Kada ste hteli sa crkvom da diskutujete o njenoj moći, morali ste najpre da naučite latinski. Danas dominira ekonomija, i zato morate da učite najpre finansijski latinski. A onda primetite: mnogo od onoga što nam je uvek govoreno, nije samo pogrešno, nego i prilično ludo.“

Autori: Andreas Beker / Ivana Ivanović
Odg. urednik: Nemanja Rujević