Propadanje Srpske Atine

Na 259. godišnjicu otkako je Novi Sad u Austrougarskoj Monarhiji stekao status Slobodnog kraljevskog grada, a potom i nadimak "Srpska Atina", zbog svoje avangardne uloge u svakoj vrsti umetničkog izraza, glavni grad Vojvodine daleko je od svoje nekadašnje uloge jedne od kulturnih prestonica ovog dela Evrope.

Naime, najnovija istraživanja javnog mnjenja na svetlo dana iznedrila su zapanjujuće, sramote dostojne činjenice: 93 odsto građana nikada nije bilo na promociji neke knjige, 84 odsto Novosađana nikada nije kročilo u biblioteku ili na izložbu, a u pozorištu i bioskopu nije bilo njih više od 70 odsto…

Novosadski književnik Nedim Sejdinović za DW kaže da je Novi Sad zapravo deo sveopšteg retrogradnog kulturnog modela u Srbiji, ali, na žalost, često i sam generator takvog modela:

"Novi Sad ne samo da pripada tom dominantnom retrogradnom kulturnom modelu u Srbiji, nego čak u mnogim stvarima i prednjači. Treba reći da se neke institucije, poput Matice srpske, bile generatori tog kulturnog modela."

Sejdinović, koji je u Novi Sad došao početkom rata u Bosni, kaže da alibi koji se često koristi za kulturno propadanje Novog Sada, odnosno ogroman priliv izbeglica, nije dobar izgovor:

"Treba uzeti uvek u obzir, ali ne kao ključni stvar, i promenu strukture stanovništva u Novom Sadu, Ali, s obzirom da su poražavajući procenti u istraživanju javnog mnjenja, potpuno je jasno da se i to takozvano domicilno stanovništvo uklopilo u taj jedan kulturni model."

Sejdinović objašnjava suštinu dominantnog kulturnog modela:

"To je jedan besadržajan model, koji nema mogućnosti da produkuje neke nove vrednosti, nego se bavi reprodukcijom praznine. I ono što njegova osnovna karakteristika jeste da je on potpuno lišen bilo kakvog određenja prema stvarnom svetu, ali istovremeno koketira sa svim zlim delima koja su ovu državu ‘krasila’ tokom devedesetih godina, a izgleda da je ‘krase’ i do dana današnjeg."

Multmedijalni umetnik Zoran Pantelić kaže za DW da je potpuno jasno da je Srpska Atina takođe obični mit i dodaje da je kulturnom propadanju Novog Sada doprinela činjenica da već dugo vremena nema prostora za kritički dijalog:

"U Novom Sadu već dugo vremena jednostavno ne postoji prostor za razvoj javnog i kritičkog dijaloga, što je možda stvorilo uslove da se i desi jedan Milošević 1988. godine i da se dese problemi gde birokrtatski činovnici u kulturi od početka sedamdesetih i dan-danas vedre i oblače u kulturi Novog Sada. Pa su ljudi, koji možda i poseduju neke potencijale, možda potpuno svesno apstinirali iz javnog kulturnog i javnog političkog života."

Pitanje koje se takođe postavlja jeste da li je kulturni model proizveo mogućnost da, recimo, tenkovi Novosadskog korpusa do temelja sruše Vukovar, ili su ratovi produkovali nekulturu:

"’Jogurt-revolucija’ 1988. godine je samo reflektovala jedno već obolelo stanje. Gotovo sam siguran u to. Želim da verujem da u Novom Sadu, u Srbiji uopšte, postoji jedan potencijal koji nije imao priliku Ali, opet, to sve ukazuje da Srbija trenutno živi u jednom mnogo ozbiljnijem problemu, a to je duboko nerazumevanje generalnog civilizacijskog procesa: šta se dešava sa savremenom kulturom."

Uz ovako tragične podatke o stanju kulture u Novom Sadu, teško da ikoga može da začudi što je Srpska radikalna stranka već dve i po godine na vlasti u Novom Sadu. Ili što glumci Pozorišta mladih, najstarijeg lutkarskog teatra na prostoru bivše Jugoslavije, već skoro četiri meseca uzalud štrajkuju i traže ostavku DSS-ovskog direktora pozorišta. Ili što Srpsko narodno pozorište, najstariji teatar u Srba, osnovan 1861. godine, tavori sa ugledom najobičnijeg provincijalnog pozorišta.

Ruku na srce, ispalo je da Novi Sad živne samo četiri dana u godini, dok na Petrovaradinskoj tvrđavi traje "Exit" festival. Pa, možda je i to avangarda za neki budući kulturni preporod, ko zna…