Prva decenija

Godine 1959. već su napravljeni prvi koraci u pravcu liberalizacije trgovine, 1962. počela je da se ostvaruje zajednička politika u oblasti poljoprivrede, a 1968. je okončan proces formiranja carinske unije i to osamnaest meseci pre planiranog roka.

Takav uspeh naveo je Veliku Britaniju da 1961. zatraži članstvo u Evropskim zajednicama. Zahtev je u dva navrata (1963. i 1967. godine) odbijen s obzirom na to da je tadašnji francuski predsednik De Gol smatrao da Velika Britanija nije dovoljno ni politički, ni ekonomski opredeljena za Evropu. Dodatni razlog je bio taj što je Velika Britanija ostvarivala nuklearnu saradnju sa SAD, o kojoj De Gol nije na vreme bio obavešten.

Luksemburški kompromis Šest država članica je na sastanku u Luksemburgu 1966. odlučilo da, kada su u pitanju vitalni nacionalni interesi neke od država članica, ta država može zatražiti da se u Savetu, umesto kvalifikovanom većinom, odlučuje konsenzusom. Ovakvo rešenje nije, međutim, uneto u osnivačke ugovore EZ.

Prva ozbiljna kriza u funkcionisanju Zajednica dogodila se 1965. godine zbog neslaganja država članica oko načina finansiranja zajedničke poljoprivredne politike. Tom prilikom Francuska je povukla svog ministra iz Saveta, te je ova kriza zbog toga poznata kao „kriza prazne stolice“ koja je rešena Luksemburškim kompromisom. Pitanje finansiranja Zajednice iz sopstvenih izvora rešeno je, međutim, tek 1971.godine potpisivanjem Ugovora o budžetu.