Prva poslanica sa maramom u Evropi!

Međutim o Mahinur svi zapravo govore kao o prvoj „ženi sa maramom“ u jednom evropskom parlamentu. Dok se u nekim islamskim zemljama veoma striktno insistira na tome da žene budu pokrivene od glave do pete, sa druge strane u zemljama „zapadne civilizacije“ uveliko se govori, ali i radi na zabranama nošenja velova, pogotovo feredža na javim mestima. I dok neki protivnici nošenja vela u javnosti govore o tome kao o bezbednosnom pitanju, poredeći ga sa maskiranjem i prikrivanjem identiteta, drugi pak govore o sociološkom aspektu koji, prema njihovom mišljenu, dovodi u pitanje dostojanstvo i slobodu žene.

I tako u svetu „sukobljenih civilizacija“ postavlja se pitanje - koliko se pažnje zapravo posvećuje osobi koja stoji iza vela. Mahinur Ozdemir, prva dama sa maramom u nekom od evropskih parlamenata, smatra da je parlament ogledalo društva i raduje se da će svojim radom moći da pokaže kako „iza marame“ postoji nešto što ne može biti skriveno:

„Nažalost ljudi na meni najčešće vide samo maramu. To mi teško pada pogotovo što ispod ove marame postoji ličnost koja želi nešto da promeni, koja želi da pokrene mnogo projekata koji se tiču svih stanovnika Brisela.“

Gde prestaje tabu, a počinje tolerancija

Mahinur priča da joj je teško padalo kada se i tokom predizborne kampanje o njoj govorilo kao o Mahinur Ozdemir, 26 godišnjoj konzervativki, uvek uz dodatak „sa maramom“:

„To me je pogađalo, jer se o drugim kandidatkinjama nije govorilo kao recimo Kristini plavuši ili slično..“

Za njene kolege iz Parlamenta njena marama je ili religijski simbol koji ne bi trebalo tolerisati, ili pak znak tako potrebne tolerancije među ljudima. I dok se iz redova desničara i liberala postavlja pitanje o principima sekularizma, ali i o ulozi žene u društvu, konzervativka, Žuli de Grot kaže:

„Njena marama predstavlja multikulturalnost, promenu i jedno moderno društvo. Ona je jedna veoma sposobna žena jakog karaktera.“

Živeti zajedno, a ne paralelno

Sama Mahinur, koja je odrasla u Briselu, u kome živi i najveći broj turskih imigranata u Belgiji, kaže da se multikulturalnosti i toleranciji naučila još od malih nogu.

„Odrasla sam odrasla u Belgiji, a moja porodica je ovde već treću generaciju. Tužno je to što neki ne gledaju šta mi zapravo radimo, već samo odakle smo došli. To svakako neće biti bitno u ovom mandatu za koji sam izabrana.“

U Belgiji sada postoji i ministar koji ima imigrantsko poreklo. Mahinur kaže da sve to daje hrabrost imigrantima, od kojih je većina do sada živela u „paralelnim društvima“ da krenu napred, da upišu studije, da se otvore prema drugim ljudima. Što se same Mahinur Ozdemir tiče ona kaže da počinje da radi na svojoj misiji: Briselu u kome će imigranti i Belgijanci učiti jedni od drugih, i živeti zajedno, a ne samo jedni pored drugih.

autor: Marina Maksimović, Brisel

odg. urednik: N. Jakovljević