Prvi maj: roštilj ili protesti?

Vestdojče algemajne cajtung: Kada je radnička klasa u Nemačkoj 1890. godine 1. maj proglasila svojim danom, radilo se islkjučivo o borbi, nemiri u Carstvu potrajali su do kraja leta. Danas je 1. maj praznik, i obeležava ga više zaposlenih nego ikada ranije. To što u Nemačkoj i dalje ima manje od tri miliona nezaposlenih je vest koja se dobro uklapa u Dan rada. Baš u trenutku kada je situacija na radnom tržištu povoljna, trebalo bi se pobrinuti za one koje je procvat zaobišao. Oko milion ljudi već je duže vremena bez posla, polovinu njih Savezna agencija za rad označava kao „teške slučajeve za zapošljavanje“. To može da se prihvati, ali i ne mora“.

„Roštiljati na terasi ili izaći na ulice i buniti se protiv poslodavaca? Većina radnika i zaposlenih to pitanje ne postavlja 1. maja 2014. godine, ocenjuje list Vestfalen blat:. “Dan rada u Nemačkoj je praznik koji je usidren u zakonu. On već odavno nije dan borbe. Čak i u slučaju da se nekoliko pesnica uzdigne ka nebu i tu i tamo zapeva poneka radnička pesma, to neće biti ništa drugo nego negovanje tradicije, ili foklor, kako bi to nazvao bivši predsednik udruženja poslodavaca industrije metala Martin Kenegiser. Izuzetaka ima, ali radnici se danas ne bore protiv šefova. Protivnik danas sedi u konkurentskoj firmi ili u Kini. Protivnik možda leži i u modernoj tehnici. Ipak još uvek postoje radne grupe koje zaslužuju puno soldiranosti: slabo plaćene medicinske sestre i negovatelji ili vozači pojedinih firmi za dostavu paketa. Ali sve dok se štrajku pilota Lufthanze posvećuje veća pažnja nego onima koji su stvarno zakinuti, prvomajski protesti solidarnosti neće biti ništa drugo nego folklor“.

Kada je reč o velikim temema sadašnjeg vremena, sindikati su danas u stanju da postignu mnogo više nego štu su pre dve, tri godine mogli da sanjaju, piše dalje Vestfalen blat: „Minimalna zarada biće zakonski regulisana, što će nekima štetiti, a neki bi mogli da ostanu bez posla. U penziju će se ići ranije, to bi takođe moglo da šteti mladima čija penzija je sve drugo, samo ne sigurna. Većina kvalifikovanih zaposlenih u Nemačkoj može da se nada dobroj budućnosti. Pad broja nezaposlenih naravno utiče na to da radnici mnogih branši mogu da biraju poslodavca. I pored toga, nisu svi zadovoljni sa platama. I pored toga mnogi bi želeli više slobodnih dana. Ne dobijaju svi mladi željeno mesto za stručnu obuku. I pored toga, ima firmi u kojima su radnici izloženi stresu, pa i mobingu. Međutim, šanse su mnogo manje da oštećenog radnika proguta crna rupa. Prvog maja ove godine sindikati nisu slučajno za temu izabrali Evropu. To nije samo da bi se na radnike skrenula pažnja uoči evropskih izbora. Sindikati radnika su svesni da dobri radni uslovi u Nemačkoj, više ne važe u Grčkoj. Da ne govorimo o proizvodnji u dalekom Bangladešu ili Kini. Dakle, međunarodno gledano „Dan borbe“ 1. maj ima itekakvu opravdanost.

List Tiringiše landescajtung piše da je 1. maj postao dan, na koji više nema zašta da se bori: „Prvog maja ove godine sindikati radnika mogu udobno da sednu i proslave svoje uspehe – zakonski regulisana minimalna zarada, penzija sa 63 godine. Retko kada je jedna vlada bila toliko naklonjena radničkim sindikatima kao što je sadašnja koalicija koju čine demohrišćani iz CDU i socijaldemokrate iz SPD. Čak ni šefu Nemačkog sindikata radnika ne pada ništa drugo na pamet, nego da od savezne vlade zahteva da ne popusti pod pritiskom privrednika. SPD je postigao primirje sa sindikatima, jer se bitno udaljio od principa Agende 2010. Tak pošto je korak po korak došlo do udaljavanja od bitnh elemenata tog Šrederovog reformskog programa, radnički sindikati su modli da spreme svoje zastave. Prvog maja ove godine zapravo bi sve moglo da bude dobro: zadovoljni radnici i dobre vesti sa radnog tržišta. Ipak, postoji izvesna gorčina: dokle god koalicija novac deli šakom i kapom i razmišlja od danas do sutra, privreda će biti na krhkim nogama.“

Pripremio: Boris Rabrenović

Odg. urednica: Dijana Roščić