Prvi utisci: konačno u EU nakon 18 godina

Avion iz Beograda sleteo je na minhenski aerodrom. Doduše sa dva sata zakašnjenja. Na licu Zorana Klenovića uprkos tome nema ni traga nezadovoljstva – veselo maše crvenim pasošem i izgovara na nemačkom sa švajcarskim akcentom:

„Osamnaest godina sam čekao dan da se jednostavno spakujem i otputujem. Ranije, sa Titovim crvenim pasošem to nije bio problem, sada opet imamo crvene pasoše. 18 godina je poprilično, zar ne?“, kaže Klenović.

Bivši gastarbajter jedan je od deset miliona građana Srbije, Makedonije i Crne Gore koji od subote mogu slobodno da putuju u šengenskoj zoni. Mnogi koji su prvog dana stigli avionom u Minhen nisu, zapravo, mogli da veruju u to.

Šta najčešće policajci pitaju?

Pogranični policajac ne traži garantno pismo ili osiguranje. Vinfrid Vinterer skenira biometrijske pasoše, upoređuje ih preko banke podataka sa modelom zemlje i postavlja poneko pitanje.

„Da li ste rezervisali hotel?“ – pita Vinterer. Neki putnici su spremni na to pitanje. Jedna žena pokazuje na laptopu potvrdu o rezervaciji.

„Novi vek, nova tehnologija. Nema papira, ali ima laptop“, komentariše policajac.

Još jednoj putnici iz Srbije policajac postavlja isto pitanje: „Svi su papiri tu. Osiguranje, pozivno pismo“, kaže ona.

Neki su došli sa vizom

Druga nije htela da rizikuje, pa je ipak otišla u konzulat SR Nemačke u Beogradu i izvadila vizu na tri meseca, kako bi posetila ćerku u Minhenu.

Prema šengenskim pravilima od putnika se očekuje da obrazlože razlog putovanja. Ako su turisti, moraju da dokažu da su u stanju da plate boravak u Nemačkoj.

„Za Nemačku je predviđena suma od 45 evra na dan. Ukoliko neko ostaje, na primer, deset dana mora da ima 450 evra“, kaže Vinfrid Vinterer.

Jedan momak ne zna ni nemački, ni engleski i jedna od saputnica pomaže u komunikaciji sa policajcem. Na kraju, ovaj udara pečat u pasoš i momak prolazi bez problema.

autori: A. Šuka, N. Briski

odg. urednik: N. Jakovljević