Psi mogu da "nanjuše" rak
8. avgust 2010.
Postoje studije sa psima koji su prošli vrlo specifičnu obuku i koji sa velikom sigurnošću mogu da prepoznaju obolele od raka pluća po njihovom zadahu“, objašnjava Feliks Hert, specijalista za pluća na „Thorax“ klinici Univerziteta u Hejdelbergu.
Specijalizovan je za istraživanje i analizu gasova, koje ljudi izdišu. Cilj njegovog rada je da pronađe supstance koje mogu da posluže kao indikator za rak pluća. Međutim, u njegovoj laboratoriji još uvek nema pomenutih pasa, on se radije oslanja na modernu tehnologiju, nego li u pseće čulo mirisa. On veruje u sposobnost pasa, ali ih ne smatra dobrim sredstvom za otkrivanje raka kod pacijenata.
Austrijska njuškala raka
Verner Glajhvajt ne deli njegovo mišljenje. Ranije je vodio policijske pse, a danas radi kao predsednik austrijskog Udruženja pasa za detekciju, istraživanja, korišćenje. Neke od njegovih životinja trenirane su upravo za prepoznavanje raka pluća po zadahu čoveka. Trening traje pet meseci. Prilikom izbora pasa, pažnja se obraća na njihove njuške i zaigranost. Jer što je njuška duža, tvrdi Glajhvajt, to psi imaju izraženije i osetljivije čulo mirisa. Verner Glajvajt ne sumnja u sposobnosti svojih pasa. U studiji sprovedenoj početkom 2010. godine, pouzdanost pasa bile je na nivou od 93,2 procenta.
Udruženje se odlučilo da pregled daha i zvanično ponudi kao uslugu. Ko želi pregled, sasvim jednostavno na internetu može da poruči set za rak pluća. Paket sadrži jedan balon i cevčicu. Pacijent najpre mora da naduva balon, a potom da dah iz balona pusti kroz cevčicu. Poenta je u tome, što će cevčica zabeležeti tragove svih supstanci koje se zateknu u zadahu. Cevčica se zatim zatvori, preda u poštu – i gotovo. Rezultati testa mogu se očekivati nakon šest sedmica.
Udruženje je pregledalo već nekoliko stotina osoba. „Jedan od njih imao je tumor veličine četiri milimetara na plućima, a na rentgenu se nije mogao videti“, kaže Glajhvajt, „tek kasnije, zahvaljujući računarskoj tomografiji, uspeli su ga uoče.“ Čovek se na drugi pregled odlučio samo zbog činjenice da su psi nanjušili tumor.
Uprkos uspesima, hajdelberški lekar Feliks Hert i dalje je skeptičan: „Poslati svoj zadah u nekakvoj cevčici kroz celu državu, pa u Austriju, čini mi se nemogućim“, naglašava Hert. Specijalista za pluća se umesto u balone i pse, radije oslanja u tehničke uređaje. Za njega je važna mogućnost poređenja i izvesni standardi pri pregledu – mogućnost reprodukcije, ukratko rečeno. Njegovi uređaji takođe treba da omoguće prepoznavanje raka na osnovu daha. Hert ih je zamislio kao sprave veličine mobilnog telefona, koje funkcionišu po principu testova alkohola u saobraćaju.
Frižideri u službi nauke
Da bi to radilo, mora se najpre razjasniti koje materije uopšte dolaze u obzir kao indikatori za rak pluća. Još uvek je nejasno šta psi zapravo nanjuše u dahu. Da bi se taj princip mogao primeniti, neophodno je posegnuti za drugim metodama. „Prema onome što do sada znamo, najpre se moraju izvršiti detaljna istraživanja da bi bilo kakva analiza bila moguća“, ističe Hert. Supstance koje treba analizirati iz zadaha nažalost su vrlo isparljive.
Zato u njegovim istraživanjima frižideri igraju bitnu ulogu. Pacijent duva u napravu, koja njegov zadah ledi na minus 100 stepeni. Tako gas postaje tečnost. Na taj način isparljive supstance su mnogo postojanije, što znatno olakšava njihovu analizu i čuvanje. Uprkos tome, pregledi su teški i kompleksni, pa se o mnogim aspektima još dobro treba razmisliti. Na primer: Šta pacijent sme da pojede pre nego što ode na jedno ovakvo testiranje? Postoje namirnice koje mogu snažno da utiču na dah. Za sada svaka laboratorija ima sopstvena pravila – u Hejdelbergu su „pod zabranom“, na primer, crveno meso, alkohol i beli luk.
Otežavajuća okolnost je što su pregledi skupi, a farmaceutska industrija prilično suzdržana u pružanju podrške. „Trenutno se finansiramo iz nacionalnih fondova za nauku. Industrija još uvek ne pruža veliku podršku, valjda, jer još uvek nije prepoznala potencijal ove metode“, kaže Hert.
Rutinsko duvanje
Hert je uveren da potencijal definitivno postoji. Kada pacijenti osete tegobe i potraže pomoć lekara, obično je već prekasno. „Ne postoje metode za rano otkrivanje raka pluća“, objašnjava Hert, „kompjuterska tomografija je najpouzdanija, ali pacijente izlaže nezdravom zračenju. Ukoliko jednom godišnje odlazite na takav pregled, veliki je rizik da će pacijent samo od toga oboleti od raka.“
Vizija Feliksa Herta je rutinsko duvanje u aparate. To bi, prema njegovom mišljenju, bilo jeftino, dostupno i bezopasno, jer disanje ne boli. Nauka nažalost još uvek nije daleko odmakla u razvoju „elektronskih noseva“. Hert procenjuje da bi moglo potrajati još pet godina pre nego što dođe do široke upotrebe takve tehnologije. Već je smislio i moto – „Nakon 100. cigareta Marlboro, dobijate besplatni test.“
Do tada će se zainteresovani i dalje morati da se obrate Verneru Glajhvajtu i njegovim psima. On odlučno poriče da radi samo zbog profita, a ne u duhu nauke, On želi da pomogne pri što ranijem otkrivanju raka pluća: „Da bih mogao ljudima reći – čoveče, idi kod lekara, nešto nije u redu.“
Autori: S. Vagner, A. Avdagić
Odg. urednik: N. Jakovljević