Novi rat u Nagorno-Karabahu, koji je počeo pre oko mesec i po dana – je okončan. Ali, u noći s ponedeljka na utorak iznenada najavljeni pregovori o prekidu vatre ne okončavaju samo borbe. To menja i dosadašnji status kvo u južnom Kavkazu. Sporazum predviđa da Azerbejdžan u narednim nedeljama obnovi kontrolu nad velikim delovima svoje bivše, većinski jermenske i skoro 30 godina otcepljene provincije Nagorno-Karabah, kao i u obližnjim okruzima.
Azerbejdžanski predsednik pokazao se kao pobednik. Ali, pobednici su Turska, koja podržava Baku, ali pre svih Rusija, koja sada stacionira svoje mirovne trupe u Nagorno-Karabahu. Obe sile izgradile su uticaj u tom regionu.
Propalo mirovno rešenje
Gubitnici su Jermenija i međunarodno nepriznata Republika Nagorno-Karabah, koju pak Jermenija podržava. Ali, ne samo one. Pre svih gubitnik je diplomatija. Skoro tri decenije se pod pokroviteljstvom Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) traga za rešenjem. Bez uspeha. Konflikt oko Nagorno-Karabaha je 1994. samo je zamrznut.
To bi se doduše moglo posmatrati i kao uspeh, ali „Grupa iz Minska“, predvođena Rusijom, SAD i Francuskom, a koja je bila odgovorna za pregovore, sve više se pokazivala nemoćnom. Bezbrojni predlozi za primirje su odbijani, kako od strane Azerbejdžana, tako i od strane Jermenije. I to sve dok se Baku nije osetio dovoljno snažnim i da je moguće „vojno rešenje“, kako je to Alijev formulisao. Tako on sada trijumfuje, a od mirovnog rešenja za zamrznuti konflikt, što je propagirao Zapad, ostale su samo ruševine.
Kada je krajem septembra ponovo izbio rat u Nagorno-Karabahu, OEBS se rutinski ograničio na pozive za prekid nasilja. Ali, diplomatija koja se vodi preko volje može samo da izgubi. Nakon nedelja žestokih borbi, Azerbejdžan je stvorio novu realnost. A sada je i bez OEBS-a postignut proboj. Zato se postavlja pitanje da li je u tom smislu Grupa iz Minska uopšte potrebna. Te strukture više nemaju šta da kažu u Nagorno-Karabahu. Moguće je da će sada da budu pokrenuti novi formati, u kojima će učestvovati i Turska.
Zapad ponovo pušta Putina da radi šta hoće
A Rusija? Predsednik Vladimir Putin još jednom je pokazao da svoju vojsku može i želi da upotrebljava kao politički instrument. Pa čak i kada se demonstrativno drži po strani i pušta druge da delaju – u ovom slučaju Ilhama Alijeva. Jermenija je doduše u vojnom savezu sa Rusijom, ali iz Kremlja je nedeljama hladno saopštavano da se Moskva meša u konflikt samo ako je u ratu napadnuta jermenska teritorija.
Tek kada su iz ruskog ugla uslovi bili povoljni, Kremlj je intervenisao. Putinu je bilo stalo do toga da se oslabi jermenski premijer Nikol Pašinjan. Pašinjanov put do vlasti vodio je preko ulične revolucije, koju je Moskva teška srca prihvatila. S druge strane, Rusija je videla dobru priliku da, pored vojnih baza u Jermeniji, konačno stacionira svoje vojne trupe i u regionu Nagorno-Karabaha. Jerevan je godinama bio protiv ruskih mirovnih trupa, ali je morao da pristane zbog pretećeg poraza u Nagorno-Karabahu. Zapad je tako ponovo prepustio polje Putinu – isto kao u Gruziji, Ukrajini i Siriji.