Putinova poruka Asadu

Mission complete – trijumfalno objavljuju ruski državni mediji nakon najave predsednika Vladimira Putina da će iz Sirije biti povučen deo ruskih trupa. Bilans dosadašnjeg učešća Moskve u sirijskom konfliktu je 9.000 bombaških letova, 2.000 ubijenih „neprijateljskih boraca“ i preko 10.000 kvadratnih kilometara teritorije koju su ponovo zaposele snage Bašara al Asada. Komentatori nemačke štampe tu su mnogo kritičniji i smatraju da nema govora o tome da je misija uspešno okončana. Iza Putinovog poteza vide taktičke razloge.

„Razlozi koji su motivisali Putina da tako brzo smanji obim svoje vojne ekskurzije u Siriji mogu stati u jednu rečenicu: On je dobio šta je hteo – a to je mnogo manje nego što su na Zapadu mislili“, piše ugledni Frankfurter algemajne cajtung. „Putinu je bilo važno da zakorači na sirijsku teritoriju. Da zaista uđe, to Putin nije hteo jer su se u velikom krvavom bojnom polju Sirije već zaglibile druge strane sile. Putin je u Siriji primenio politiku minimalnog utroška snage čime je – to mu se mora priznati – postigao štošta: sada se njegov glas računa kada se priča o rešenju konflikta, ima i drugu bazu u regionu, a dobio je i lepe slike za domaću propagandu“, piše frankfurtski list.

Frankfurter rundšau piše da je povlačenje ruskih trupa „dobra vest za sve koji se nadaju mirnom rešenju sirijskog konflikta. Zahvaljujući ruskim bombama sada za pregovaračkim stolom sedi i diktator Bašar al Asad. Vest o povlačenju trupa učiniće ga spremnijim na kompromise. Moskva mu poručuje: Jesmo te spasili, ali nemoj se uzdati da ćemo to uvek raditi.“

U komentaru Tiringiše landescajtunga (Vajmar) stoji: „Za Putina u prvom planu nije obezbeđivanje mira već da izvuče što je moguće veću korist za sebe. Realno je pomisliti da je Putin čak spreman da dozvoli pad Asada ukoliko to bude u interesu Moskve. Jer u poslednje vreme postalo je jasno da su ruski i sirijski interesi sve samo ne identični. Asad bi hteo da se dalje ratuje. Ali Putin izgleda nije voljan da pomogne režimu da dođe do vojne pobede.“

Putinova tvrdnja da su strateški ciljevi intervencije najvećim delom ostvareni zapravo je licemerje, piše berlinski Tagesšpigel. „Zvanično je intervencija služila obračunavanju sa Islamskom državom (IS), dakle interesi su se navodno poklapali sa zapadnim. Ne može biti ni govora o tome da je IS pobeđen. On i dalje kontroliše znatnu teritoriju. Putinov pravi motiv bio je da spreči da Rusija izgubi strateške baze u Siriji i time prisustvo na Sredozemnom moru. Takav rasplet je bio blizu kada je Asad prošle jeseni bio pod pritiskom na dva fronta: onom s IS i onom sa neislamističkom opozicijom.“

Švajcarski dnevnik Noje cirher cajtung piše: „Rusija se etablirala kao politički faktor na Bliskom istoku i sada je jednako važan faktor kao SAD. U međuvremenu Obamina administracija više ne insistira da Asad preda vlast. Za rusku nacionalističku dušu melem je činjenica da i Vašington tretira Moskvu kao ravnopravnog partnera i da Moskva čak na svetskoj pozornici nastupa kao sudija. […] Svakako, Asad je tek zahvaljujući Rusiji ponovo isplivao na površinu. Ali njegovi teritorijalni napreci su ograničeni i nisu osigurani na duge staze. Stoga ne iznenađuje da Rusija ostavlja deo vazdušnih snaga u Siriji. Po potrebi se broj aviona opet može povećati. Moskva ne namerava da zaista okonča vojnu akciju već da pošalje grubi signal Asadu da na pregovorima u Ženevi pokaže spremnost na kompromis. Putin želi i dalje da igra glavnu ulogu u sirijskoj politici zato s njim treba i dalje računati i vojno.“